ПОДИЗАЊЕ ДЕТЕТА

разматрање неких питања

 

"Главна родитељска брига би требала бити, не да своје дете што више усаврши, већ како да то "Савршено Чудо Божије" што мање, својим гресима и грешкама, унизи и поквари."

 

Темељи

 

Два су основна темеља на којима треба започети зидање дечије личности. То су Вера (Поверење) и Љубав.

 

У недостатку сопственог искуства дете се ослања на веру у родитеља. Зато родитељ треба бити јако обазрив да не пољуља ту веру која је главни ослонац детета у раном добу. Љубав је круна подизања детета. Она даје снагу тамо где је понестане. Она јача трпљење у тренуцима искушења, Она даје смисао родитељском труду, ауторитету, поклонима, обавезама, пријатељима, строгости родитеља, послушности деце и на крају крајева самом животу.

 

Одговорност

 

Одговорност за подизање детета је Богомдано, и припада само родитељима. Сва питања (суштинска и мање битна) подизања детета су под одговорношћу родитеља и само родитеља, и једини они имају право доносити одлуке о тим питањима, а то су: исхрана, спавање, навике, шетње, облачење, купање, вежбе и остало.

 

Утицаји

 

Утицаје је најлакше поделити на позитивне и негативне, при чему је суд о томе опет на родитељима.

Дете треба штитити од штетних васпитних утицаја колико год је то могуће у најранијем периоду, а потом их, како дете сазрева, јако пажљиво дозирати, како би дете несаблажњено стицало свесне одбрамбене механизме - принцип Вакцине. Овај принцип се не примењује на штетне физичке утицаје јер су они штетни у било којој мери. То су: смог, влага, дувански дим, блесак блица, зрачења - мобилног телефона, микроталасне рерне, екрана телевизора и др.

 

Васпитни утицаји су:

 

о  утицаји родитеља

о  околине, и у последње време све више

о  носилаца потрошачког менталитета

 

Родитељи

 

Лекару, исцели се сам!

 

Највећи од свих утицаја би (требао бити) утицај родитеља. Како дете нема још изграђену личност, оно ће се у почетку васпитавати копирањем родитељске личности. Ту је највећи допринос родитеља васпитању детета - било позитивни или негативни, тј. највећа шанса за родитеље да децу уздигну или упропасте. И зато у том периоду родитељи децу васпитавају васпитавањем себе.

 

Ауторитет

 

Стабилност детета умногоме зависи од ауторитета родитеља у коме оно тражи ослонац, и тај ауторитет мора постојати, али не сме бити суров и недодирљив. Нико са стране не сме расправама пред дететом (чак и ако је у праву) рушити ауторитет родитеља, него, ако посоји нешто што треба решавати, решавати насамо са родитељем. Уколико постоји особа таквих склоности, избегавати је. И сами родитељи не би требали имати расправа пред децом осим благих и конструктивних. Родитељи увек морају чинити чврсту заједницу, и даље, један родитељ увек мора да стане иза одлуке другог. У противном, ако се родитељи свађају пред децом, то прво веома повређује дете, а онда га учи лукавству и налажењу "рупа у закону". Слично погубно дејство има и ситуација кад мама не дозвољава нешто, а тата купујући љубав попусти, и обрнуто. Раскол између родитеља, увек узрокује раскол у детињој души, и зато треба по сваку цену избећи такве ситуације.

 

Доследност, диспиплина, мотивација

 

Доследност родитеља је нужан фактор у успостављању правилног односа дете -родитељ. Поштовање и поверење је јако тешко остварити без доследности. Дете, као слабије, увек тражи заштиту, ослонац, упориште у родитељу, а недоследан родитељ ће то тешко испунити.

Основ било ког напретка је дисциплина, и доследном родитељу ће бити много лакше да њоме васпита дете. Поред тога, за стабилност детета, мора постојати чврст систем вредности добро - зло, награда - казна, и доследност у његовој примени. Ако дете зна да ће нпр. после две опомене добити санкцију, оно неће себи дозволити да дође ни до прве опомене. Напротив, живахно дете које незна како ће му родитељ кад реаговати на његово "испитивање терена", увек ће ићи до санкције, па се и на њу навићи, и тако родитељу "истргнути и последње оружје" из руку. Тако дете које има недоследног родитеља има одличне предиспозиције да постане конфликтна личност.

Дете доследног родитеља ће при санкцији добити поруку "погрешио сам", а дете недоследног родитеља "тата је лош, или још горе, тата ме не воли". Сами процените шта је боље.

 

Послушност и хијерархија

 

Децу треба одгајати у "послушности без запиткивања" своме родитељу, али не из страха (што ће многи прво повезати са послушношћу) већ из љубави. Такође, млађа деца би требало да буду послушна старијој. Уопштено, у здравој породици свако сваког треба да слуша и да чује, али се зна чија је одговорност већа и чија је реч старија. Строго избегавати трговинске односе у породици типа: ако урадиш ово, добићеш оно, јер се тако дете од малих ногу учи лукавству, а не љубави. Значи, прећи преко ропске (због страха) и најамничке (због награде) послушности и, колико је то могуће, остварити послушност из љубави.

 

Слобода, Личност, Воља

 

Бића слабије личности, неслободне, увек пројављују своју неслободу тако што теже да своју слободу прошире на рачун туђе, Деца су по својој природи бића код којих се личност (а тиме и слобода) постепено развија. Због тога није чудно што она стално испитују границе своје слободе, било у контакту са стварима, родитељима или светом који их окружује. У том погледу децу треба разумети, али им не би требало дозвољавати претерану слободу ни у односу према родитељима ни према другим људима. Познато је да ако дете пустите оно ће вам се, и буквално, попети на главу. То што ће родитељ трпети такво дете није штета (како неко сеје тако и жање), али је штета за дете јер ће оно, ни криво ни дужно, сутра имати великих проблема у односу са самим собом на првом месту, а онда и са ближњима. Дете би требало подизати са свешћу да је родитељ тај ко га је родио, ко га храни, ко брине о њему, и ко одговара за њега, а онда постепено, како сазрева, давати му све већа права (и одговорности). Избегавати ситуације где нпр. једногодишње дете одлучује о стварима физиолошке природе (шта ће обући, јести и да ли ће узети лек) или да ли ће уважити родитеља у некој ситуацији. То је терет који невина дечија душа не може да носи без деформисања. Послушност ће у овим случајевима уштедети доста времена и родитељима и деци (на крају расправе ће родитељ опет у нужди поступити по праву јачег), а за дете је боље да то време проведе у некој конструктивној игри него у јаловим расправама.

 

Самосталност

 

Дете треба само да осваја своје прве кораке уз бдење родитеља над њим, било да су то кораци у ходању или у некој другој активности - игрању, цртању, учењу... Тако ће најбоље научити да устаје када падне, и да падове или тешкоће користи као одмор. Ако не може да нацрта нешто родитељ не би требало да узме и то уради сам, како је то најлакше. Ако падне при ходању, на пример, родитељ треба да процени да ли се повредило, па да га пусти да само устане, ако оно то може. Већина родитеља, при дечијем паду, одмах трчи (уз врисак) да дигне дете, наносећи му тако велику штету, јер то дете неће научити да треба да устане и после многих других животних падова када родитеља неће бити. Још, као да је ово мало, "бију" разлог дечијег пада, подсвесно га учећи да је увек "неко други

 

Права и обавезе

 

Дете треба јачати постепено и пажљиво га оптерећујући само оним што може да понесе. Ако дете постепено са обавезама добија и права, оно јача и трудећи се, постепено се уклапа у свет одраслих. Тако се избегава падање детета у гордост (када дете има сва права, али не и обавезе, и ређе обрнуто), развија се дисциплина и здраво осећање вредности и самовредности, и избегавају синдроми затварања у свој зид и одбацивања одрастања. Родитељу ће свакако дечије обавезе бити оптерећење - лакше му је да нешто одреди сам него да бди над дететом док оно нешто "ради". Али, како каже кинеска пословица "ако човеку даш рибу заситио си га за данас, а ако га научиш да пеца заситио си га за цео живот." И још једна битна ствар: дете треба учити раду, а не да са што мање рада заради што више. Данашње дете види родитеље како дођу са посла уморни и седну испред телевизора. Оно зна да је "тата радио" али то није видело, и од тога нема никакве користи. Много је корисније, за изграђивање детета и његових радних навика, да родитеља види како ради, што је на селу нешто најприродније и о чему се и не води рачуна. У граду би требало, макар и симболично, да породица има неки свој "породични посао" (нпр. плетење бројаница, прављење шоља од глине), где би дете имало своје место, и коме би циљ био не економски, већ васпитање и јачање заједнице,

Бити јако опрезан у хваљењу и грђењу детета, поготово пред другим особама. Тако се најлакше деци угради гордост у виду комплекса ниже или више вредности.

 

Идентитет

 

Већ у првим годинама живота свако дете себи постави питање "ко сам ја" или "зашто сам ја баш ја", а одговор који следи умногоме зависи од понашања родитеља према детету, али и према животу уопште. Дете које је прихваћено од родитеља се осећа као у "сигурној луци", безбедно, заштићено. Напротив, дете кога родитељи стално гурају напред преко његових могућности или воље, коме стално приговарају мислећи да га тиме усмеравају, коме безусловно изнуђују оно што они хоће, са ким тргују (ако урадиш ово добићеш оно), кога ниподаштавају или неумерено хвале, такво дете се не осећа сигурно и прихваћено, и пошто стално треба нешто да "поправи код себе", не усуђује се да буде оно што јесте. У недостатку идентитета девојчица се труди да изгледа као девојка, девојка као жена, а жена опет као девојка или девојчица. Таква особа ни у једном добу не живи "сада", већ су све њене мисли и осећања увек усмерене ка "јуче" или ка "сутра" - сутра "кад ја будем неко и нешто". Даље, пошто је таква особа у детињству научена да увек безусловно тежи нечему бољем, она ће у животу увек тежити за недостижним стварима, било да су у питању школа, брачни друг или ауто.

 

Играчке

 

Родитељи би требало да учествују у избору играчака којима ће се деца играти, јер се мноштво особина развија баш кроз игру, Није свеједно да ли ће се дете играти са играчкама деструктивног (екшн-мен) или конструктивног (слагалице) карактера, да ли су то грабљиве (т-рекс) или домаће животиње, барбике, телетабиси, мобилни телефони, видео игре, шминка... Количина играчака је такође битна јер се код мањка дете осећа инфериорно у односу на осталу децу, а код вишка (чешће) се засити па се поред брда играчака досађује. Поред досаде ту се лако увуче и среброљубље, тј. материјализам, па такво дете даље у животу тежи да се окружује непотребним стварима, кућама, аутомобилима, и ако у томе не успе постаје конфликтна личност, а ако успе још горе.

 

Околина

 

Поред родитеља у посао подизања детета се неминовно укључују и друге особе. То су најчешће старија деца, бабе, тетке, стрине, пријтељи, суседи и на крају установе за то намењене - вртићи и дечији клубови, На родитељу је јако одговорна и незахвална дужност да координише свим овим утицајима да не би дете због "много бабица" испало "килаво". Две су крајности којих се требамо чувати. Једна је крајност држати дете под стакленим звоном, значи одстраниги стране утицаје и држати се само родитељских, а друга препустити дете околини да га она обликује како хоће. Код прве родитељ има потпуну контролу над дететом, али га не припрема за живот у заједници и нездраво га везује за себе. Када се стаклено звоно склони особа остаје асоцијална и рањива, неприпремљена за живот и искушења које он носи. На друтој страни је по свему супротна крајност, где родитељ нема велику власт над дететом и дете се васпитава под утицајем околине (улице). Како, природно, људи имају различите ставове и схватања, то дете, васпитаник те околине, а немајући ауторитет у једној личности, бива збуњено и одраста у збуњености. Даље, немајући ауторитета изнад себе, дете покушава да успостави власт над другим особама, и обзиром да је незрело, изазива сукоб који, како год да се заврши, улази у детињу душу у виду конфликта. И на крају оно што околина изгради у детету ретко кад је по вољи родитеља, али се млак родитељ мири са тиме и налази разна оправдања (пред својом савешћу), као што су: ма нек је оно мени живо и здраво(?!), и, како сва деца тако ће и моје, итд.

Лица која поред родитеља учествују у васпитавању деце, требало би да испоштују вољу родитеља по свим питањима везаним за васпитање деце. Ситуације где нпр. баба једва чека да родитељи окрену леђа па да нахрани дете "како треба", или где тетка потајно поклања детету новац су крајње непожељне. Особе које, из било ког разлога не могу испоштовати вољу родитеља по питању детета, треба искључити из процеса васпитавања.

 

Другари, вртић

 

Родитељи би требало да посредно и ненаметљиво помогну у избору друштва за своје мало дете, тако што ће потенцирати дружење са оном децом чији родитељи имају слична схватања и примењују сличне методе у подизању деце. Овај принцип је јако тешко испоштовати кад се ради о вртићима (поготово у великим градовима) јер родитељ не само да не зна какви су родитељи остале деце у том вртићу, већ не познају ни морално и духовно стање васпитачица којима поверавају децу. Па чак да је све ту идеално, опет је мајчина љубав незаменљива бар до предшколског узраста, и све теорије о осамостаљивању и социјализацији детета остају јалове, што се најјасније може видети у великим градовима -највише је деце која умеју "да се снађу", али не умеју "да воле".

 

Телевизија и остало

Носиоци потрошачког менталитета су телевизија (нарочито рекламе), интернет, боље снабдевене продавнице, ресторани "брзе хране" и др. У најранијем добу (а најбоље и касније) их треба потпуно избегавати јер се користе подсвесним и психосугестивном порукама и надражајима (које ни одрасли често не региструју), и својим покушајима да придобију муштерије, од деце праве будуће армије бесловесно срећних "потрошача".

Телевизија нас, са друге стране, у потпуности отрже од читања. Зашто читати кад се све може видети, па и чути? Зашто се само напрезати када је све већ раније обрађено, прерађено и преноси нам се у довршеном виду, са најситнијим нијансама, које је могуће примати просто седећи без икаквог труда? Наша уобразиља важан је део наше душе, извор стваралаштва и смелости, и развија се, између осталог, читањем књига. Телевизија се, пак, нашој уобразиљи не обраћа, за њу нам ова није ни потребна. Све је ту, готово све учињено, ми само треба да гледамо и примимо нешто туђе. На тај начин се одвикавамо од способности маштања и чак и од тога да уопште размишљамо. Постајемо духовно лењи, и у своме приватном животу људи без маште, који угаслим погледом гледају Божији свет и не виде "на свему видивом исписано сведочанство о Невидивоме".

Продавнице се дизајнирају тако да се потрошач "упеца" и за оно што можда није хтео да купи. Ово се изучава заједно са психологијом на економским школама. По тој науци, хлеб и млеко, две најосновније намирнице, се увек лоцирају на страни продавнице супротној од улаза, тако да је потрошач приморан да се прошета кроз целу продавницу, па ће се већ негде упецати за нешто. Даље, поред каса се обично налазе шарене ситнице које ћемо додати у корпу, док чекамо ред, "да нам ситниш не цепа џепове". Онда су ту разне презентације, дегустације, акције и наградне игре, а све у истом циљу. Кад се одрасли успешно пецају овим начином, колико ли је лакше упецати невину дечију душу. Зато и продавнице требају бити на листи објеката за избегавање када су деца у питању.

 

Поклони

 

Бити јако опрезан у давању поклона деци. Малој деци (која не иду у школу) сем родитеља нико не би требао давати поклоне. Најстроже треба избегавати "куповину љубави", где ће се деца радовати ономе ко долази у кућу због онога што му је у торби, а не и због њега самог. Љубав према човеку постепено се замењује жељом за чоколадама, играчкама - значи стварима. У том случају код деце се развија материјализам и потрошачки менталитет, затим саможивост и гордост.

Ако гости и купе нешто за дете (пожељно уз консултацију са родитељима) требали би то дати родитељима, а не деци, а родитељи ће наћи најпогоднији тренутак да то детету дају (ако је то што је купљено уопште прикладно). Онај ко заиста воли дете схватиће да детету у суштини није битно да дете зна ко му је нешто учинио или купио - битно је да је то учињено, а дете ће непогрешиво препознати чисто срце и искреност, и на основу тога се приближити човеку. На жалост, већина људи су и сами подигнути у потрошачком духу и "немају времена ни за шта", па ни за дете, и поклончићима покушавају одрадити оно што би требало љубављу.

 

Исхрана

 

Процес исхране обухвата неколико корака: избор, гајење, сабирање, чување, припремање, и конзумирање хране. Готово све ове активности везане за људску исхрану су погрешне. Погрешан је избор култура које се гаје: обично се гаје културе, али и животиње које дају врло високе приносе, на уштрб квалитета и здравња; одабрано се гаји погрешно - са врло мало утицаја атмосферских прилика: сунца, ветра, кише, итд, дакле, гаје се вештачки, у објектима, са много хемије, и то оне коју људски организам не препознаје, па не може да је се ослободи излучивањем, већ је таложи у крви и унутрашњим органима и ткивима. Храна се углавном конзервише вештачким конзервансима, чува у неподесним просторијама, али и припрема погрешно. Управо ту чине највеће и непоправљиве грешке, које произилазе из слабости неуздржања и стомакоугађања, али и погрешне традиције.

Исхрана деце (ако не и одраслих), би требало да избегне наведене грешке, јер од ње зависи не само телесно здравље, него и духовно, па би се због тога, требала базирати на поврћу и воћу са што мање термичког обрађивања. Сластољубље које се у детињству укорени остаје целог живота и због тога дечија храна треба бити што мање усољена, зачињена, упржена и замашћена.

Код исхране треба створити "навику места", што значи да је за исхрану намењена само трпезарија. Никако не јурити дете по кући са кашицом и хранити га док се оно игра. Избегавати грицкалице, смоки, чоколаде и слично што код деце нарочито развија стомакоугађање и даје утисак ситости па деца одбијају да једу кад треба. Згодно је, колико је могуће, имати распоред исхране и придржавати га се, а нарочито се треба постарати да не дође до ситуација да дете храни ко стигне и чиме стигне - што није дозвољено ни у зоолошком врту.

 

Рођендани

 

Треба избегавати ситуације где ће деца бити центар пажње и где ће се сви идолопоклонички понашати према њима, обасипати их поклонима, играчкама, пољупцима. Такве ситуације оптерећују дечије душе црвом гордости и сујете. Много би, сматрам, боље било обележити дечији имендан, прославити светитеља чије име дете носи, где би дете по старим обичајима служило госте, и тако од малих ногу упућивати га да је служење, а не владање, печат човечије личности и слободе.

 

Сигурност

 

Дете мора имати велико поверење у родитеља. Ако није тако, када одрасте неће имати поверење ни у кога, било да се ради о директору фирме у којој ће радити, селектору савезне репрезентације, премијеру или патријарху, и биће вечити бунтивник и опозиција свакоме. Трпеће разочарење за разочарењем и бити најдрскији критичар туђих слабости.

 

Дете треба подизати у уверењу да родитељска љубав према њима не зависи од њихових успеха и преступа, већ је непроменљива и вечна, као и Љубав Бога према човеку. Родитељ прихвата дете безусловно, онакво какво оно јесте.

 

Главна родитељска брига би требало бити, не да своје дете што више усаврши, већ како да то "Савршено Чудо Божије" што мање, својим гресима и грешкама, унизи и поквари.

 

Укратко:

 

·        Волите децу (ал)и будите доследни својим принципима

·        Волите децу, али им се не удварајте

·        Прихватите своју децу баш онакву каква јесу

·        Не понашајте се према деци као према животињама у зоолошком врту

·        Не учите их да владају одраслима

·        Учите их Љубави, а не лукавству

·        Учите их да раде, а не да са што мање рада зараде што више

·        Нека дете само осваја своје прве кораке

·        Нека само устане када падне

·        Заштитите га од потрошачког менталитета

·        Заштитите га од негативних утицаја околине

·        Заштитите га од себе