А. Логодин

ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПИСАЦ

Године 1856, налазећи се још у Сибиру, Достојевски је молио свога старог друга из војне школе, познатог браниоца Севастопоља, генерала Тотлебена, да га узме у заштиту. Достојевски му пише; "Позив писца увек сам смаграо најллеменитијим, најкориснијим позивом. Код мене постоји уверење да бих само тим путем идући могао заиста бити користан, па бих, можда, обратио на себе и неку пажњу, стекао опет добро име, и бар донекле обезбедио своју егзистенцију; јер ја немам ништа осим, можда, нешто мало литерарних способности".

У тих неколико речи Достојевски је веома верно оцртао неке особине свог стварања. Прво, сазнање да он, као нисац, мора бити користан, мора служити људима; и друго, неопходна потреба да у слисатељској делатности види професију и једино средство зараде за живот. Тај други моменат је прогонио Достојевског кроз цео његов живот. Он је пером морао да зарађује новац за своје издражавање, а тај новац, у коме је страшно оскудевао делог свог живота зарађивао је пишући тако да га свет чита, а издавачи цене његове радове.

У оно време, кад за већину ондашњих корифеја руске литературе списатељска зарада није играла лрвенствену улогу, јер су ти писци били или имућни људи или државни чиновници, за Достојевског је литература представљала једину могућност материјалног опстанка Он је био принуђен да издавачима нуди своје књижевне радове, да их моли за аконтације, уверавајући их да је тако увек радио, и да без тога не може приступити писању новог романа Морао се подвргавати експлоагацији издавача, који су му, опазивши његову невољу, нудили што мањи хонорар. Колико је пута Достојевски с огорчењем говорио, како се богатом Тургењеву и Лаву Толстоју ллаћа много већи хонорар по табаку, него њему, сиромаху; а он осећа: иако пише "слабије него они, ипак не толико слабије". Узевши аконтацију и обавезавши се да ће рукопис послати у одређеном року, Достојевски се морао журити, падати у нотпуну изнемоглост, лосле чега су наступали напади епилепсије; затим, тек што би се опоравио, још увек у болесном психичком стању, морао се поново лаћати прекинутог посла. Како изгледа, Достојевски је, због те журбе у раду често губио јасну представу о већ написаним деловима својих романа, те су зато неизбежно долазила понављања, нејасности, и други технички недостаци.

Али се у души писца скривала тако неисцрпна стваралачка снага, да је он поред многобројних објављених дела оставио још и мноштво рукописног, недовршеног материјала. Тако је у Русији нађен рукопис "Историја великог грешника", романа о коме је Достојевски писао из иностранства својим друговима, и за који се мислило да или уопште није написан, или је једва започет. Осим тога, у новоотвореном архиву Достојевског, пронађени су драгоцени ру-кописи "Злочина и казне" и "Идиота", као и мноштво других рукописа. Поред свег тог интензивног, непрекидног писања, Достојевски је налазио времена и за читање; целог свог живота је врло много читао, и литерарни утицаји се огледају на његовом стварању.

Родитељски дом у коме је Достојевски одрастао, одликовао се духом интелигенције; владала је страст за читањем. Брат Ф. М. Достојевског, Андреј Михаилович Достојевски, прича како су браћа много читала. "Читали су све савремене и старе писце, Карамзина, Державина, Пушкина и Жуковског. Као одраслији малишани заљубљивали су се у читање Валтера Скота, а особито Пушкина, под чијим је утицајем, може се рећи, одрастао и духовно сазрео Фјодор Михаилович Достојевски, и кога је доцније тако сјајно тумачио". Као младић, јункер војне инжењерске школе, Достојевски је наставио да живи под литерарним утисцима. Из његових писама брату, Михајлу Михајловићу, који је по свом умном складу био веома близак писцу, јасно се огледа то интересовање. По тим писмима можемо судити чиме се одушевљавао Достојевски као младић од 17-18 година, и како је велика била његова начитаност. У наше време тешко бисмо нашли тако широк круг интересовања, и тако огромну начитаност у тим годинама, као и такву зрелост расуђивања о литерарним питањима. Потврду за ово наше запажање читалац ће лако наћи у његовим до сада објављеним писмима.

Примера ради навешћу писмо које је Достојевски улутио своме брату 31. октобра 1838. године. У том писму он даје израза свом жиеом интересовању за Шатобријаново дело о "Генију хришћанства"; цитира и тумачи чланак француског критичара Низара о Виктору Игоу; спомиње Бајроновог "Шилонског сужња" и тако даље. После годину и нешто више, 1. јануара 1840, Достојевски шаље брату дугачко писмо, препуно литерарних утисака. Ту му саопштава да је читао ове стране писце: Шекспира, Шилера, Бајрона, Гетеа (Фауст), Хомера, Виктора Игоа, Расина и Корнеја. Све ове писце Достојевски је у то време добро познавао. Из доцнијих писама писца види се да се у доба своје ране младости, до робије, одушевљавао за Балзака, чији је један роман ("Евгенију Гранде") и превео; затим за Хофмана, Жорж Сандову, коју је такође преводио, итд.

Он је одрастао под утицајем писаца који су хтели да буду занимљиви, и код којих је сиже играо улогу такву какву, например, код Толстоја никад није играо. Због тога Достојевски свеједнако поклања много више пажње сижетној страни него што то чини савремена литература, код које је елеменат занимљивости сижеа сувише бачен у позадину.

Питање ефекта књижевног производа, код Достојевског је увек играо неизмерно важну улогу. Јула 1861. године Достојевски, пре-оптерећен радом у свом сопственом часопису "Време", објављује у њему роман "Понижени и увређени" и љути се што је "врло глупо поступио", то јест, што је објављивање романа отегнуо до јула месеца, и на тај начин "ослабио утисак".

Септембра 1861. године Достојевски живи у Висбадену и подаје се игри на рулету, која га доводи до потпуног материјалног слома. Обузет том страшћу, долази он на замисао да напише роман о човеку који сав живи у страсти за рулетом. Али је карактеристично: да њега у тој литерарној замисли интересује не само нови психолошки тип, који је хтео да сазда, већ и евентуални успех романа, на који он рачуна, сматрајући да ће то "неизоставно обратити на себе пажњу као очигледно и најподробније сликање рулетне игре. А то "приказивање" је већ једном потребно човечанству".

Од 1865. године почиње у Достојевсковом стваралаштву много важнији период. Те године он је приступио писању романа који је у свом крајњем облику добио иазив "Злочин и казна".

Историја овог романа налази се у писмима Достојевског издавачу "Отечествених записа" Крајевском, а исто тако и издавачима "Руског Весника", Каткову и Љубимову. Јуна 1865. године, Достојевски пише првом од поменутих лица писмо, у коме му предлаже да купи од њега роман "Пијанице", који већ има у глави, и који ће бити у вези са актуелним питањем о пијанству. "Не само да се ту третира питање пијанства, већ и све што стоји у вези са тим, у првом реду породични живот, васпитање деце под таквим околностима и остало". На тај начин у првобитној својој замисли Достојевски је имао намеру да напише роман о теми која је тада била у моди и обећавала да ће задовољити интересовање публике за питање пијанства као социјалног зла. Очевидно, породица пијанице Мармеладова, који је своју кћер довео до проституције, а децу до глади и пропасти, требала је да фигурира у тој приповеци, која првобитно није имала никакве везе са злочином Раскољникова. Септембра те исте године Достојевски пише Каткову да у Висбадену, откуда је и послато писмо, ради на својој новој приповеци, и предлаже му да је објави у своме часопису. Та приповетка није била замишљена у већим размерама, већ свега у пет до шест табака. Писац јамчи за занимљивост, "а што се уметничке стране тиче - додаје он - не узимам да судим о себи. Мени се сувише често догађало да сам писао заиста рђаве ствари, у журби, на рок , и остало. Ову ствар сам писао без журбе и са жаром". Сиже, који Достојевски износи у том писму, јесте добро познати сиже "Злочина и казне". То је, по исказу аутора, "психолошки обрачун једног злочина. Младић, студент, искључен са универзитета, пореклом малограђанин, који живи у крајњој беди, лакосмислен и несталних појмова, потпавши под утицај неких страних, "несазрелих", магловитих идеја, решио се да наједном изађе из тог свог тешког положаја"... Достојевски је још додао да се радња романа догађа "те године". Ако напоменемо читаоцу, да је управо тих година, у вези са студентским немирима, на руским универзитетима заведена школарина, што је многе сиромашне студенте приморало да напусте универзитет, видећемо да је Достојевски у том роману трчао за модерношћу сижеа.

На основу тог материјала могло би се мислити да је , у почетку, Достојевски имао у глави два плана, од којих је један требао да привуче публику модерношћу самог питања које третира, а други, занимљивошћу сижеа, а такође и актуелношћу питања које се одно-сило на положај сиромашног студентства после завођења обавезног плаћања школарине. У концептираном рукопису "Злочина и казне", који је сачуван, Раскољников је представљен као човек из нижих друштвених класа; у коначној редакцији он је претворен у племића, и то из старе, племенске породице. То стапање два сижеа догодило се необично брзо, од краја новембра до јануара. Сам Достојевски је о томе писао своме сибирском другу Врангелу, који је тако много учинио за њега у његовим тешким годинама: "Крајем новембра је било много написано, и готово; но ја сам све сагорео; сад то могу признати. Мени самом није се допадало. Нова форма, нови план ме је одушевио, и ја сам почео изнова. Радим и дању и ноћу, а ипак мало урадим". Роман је почео излазити у "Руском Веснику" јануара 1866. године. Значи цео тај процес прераде сижеа трајао је само месец дана,

Какав се списатељски ефекат постизава тим методом нагомилавања сижеа, коме тако често прибегава Достојевски у другом периоду свога стварања, после робије?

Достојевски, баца читаоца на узбуркану површину земаљског мора. По тој површини, између огромних таласа, плове разбијени људски животи, сударајући се један са другим и разбијајући се о подводне стене.

Тим својим методом писања Достојевски постиже сасвим нарочити списатељски ефекат. Ако упоредимо на пример Толстојеве "Козаке" са Достојевсковим "Злочином и казном", - разуме се, не са садржајне тачке гледишта већ с обзиром на начин писања - Толстој нам даје душевну историју свога јунака, који је стално пред нама Сва лица која прате главног јунака у роману, само су утолико потребна, уколико су у вези с њиме, и могло би се помислити да на свету постоји само један једини човек, јункер Олењин, и да се људи јављају пред њим у овом или оном положају само онда, кад је то њему по вољи. У том методу писања, у таквом схватању живота огледа се егоцентризам Толстоја, који је заиста увек остао за себе центар света. А Раскољников, напротив, креће се у овом свету какав стварно постоји, у свету који живи и креће се ван нас, и коме није стало до наших радости и болова. Тако заиста и јесте: зар у нашој средини не живе, и зар их тако често не срећемо, самоубице и убице, људи обузети безумним страстима које их доводе до злочина, разни срећници и несрећници. А ми о томе ништа и не слутимо, нити им ичим можемо помоћи, јер наш живот протиче мимо све то, све се то врти око нас, не додирујући нас непосредно. Због тога је сасвим природно што се Раскољников сусреће са мноштвом живота и људи, који тек онда почињу да се њиме интересују, кад их он сам наведе на размишљања о њему. Природно је исто тако, што поред паћеничке историје самог Раскољникова, у роману дефилују испред нас и до-гађаји из туђих живота: пропаст Свидригајлова, роман Дуњечке и Разумихина, душевни преврат Соње Мармеладова, историја Катарине Ивановне и Мармеладовљеве деце, Све то пролази поред Раскољни-кова, али је ипак све сједињено с њиме неком унутрашњом везом, и што је та веза случајнија тнм је вероватнија и тим силнији утисак прави на читаоца.

То запажање може се применити на цело Достојевсково стварање. Његов књижевни метод одговара унутрашњој потреби Достојевског, - које он, можда, није био потпуно свестан - калеидоскоп света посматра кроз призму тешке душевне борбе, која се одиграва у душама његових јунака Ако упоредимо "Бедне људе" са "Момчетом" или "Браћом Карамазовима", видећемо, како је све сложеније постајало стварање Достојевског последњих његових година. Трагедију Карамазових и карамазовштине можемо схватити само у целокупном обиму њеног излагања, само у понављању нечег заједничког и страшног у животу сва четири сина Фјодора Карамазова, од Смјердакова, са његовим тупим рационализмом, до Аљоше, са његовим ужасом пред распадањем старца Зосиме. Са том заједничком основом повезани су догађаји, који, рекло би се, немају никакве међусобне везе.

Други списатељски манир Достојевског лежи у томе, што он радо ставља густе сенке по јасним светлосним браздама На тај начин су код њега необично снажни и светлост, и мрак, социјалне и моралне супротности, слике добра и зла, љубави и мржње, среће и несреће. Кроз такве супротности пролази каткад безмало читава радња дела, и ти оштри, неочекивани прелази од светлости на мрак чине једну од тајни дубоког и узбудљивог утиска, који остављају Достојевскова дела,

Због те особине његовог списатељског темперамента Достојев-ског нису волели писци умереног и здравог реализма, нарочито Тургењев. И сам Бјелински, налазећи се под утицајем Њекрасова, Тургењева и његових једномишљеника, још 1848. године је потпуно негирао значај Достојевског. Приповетка "Домаћица" револтирала је Бјељинског и његов кружок: "Страшна глупост. У њој је хтео да измири Марлинског са Хофманом, зачинивши помало са Гогољем"... Међутим, баш у тој приповеци Достојевски је показао своју склоност за најоштрије прелазе са светлости на мрак.

У "Записима из мртвог дома" најизразитије наилазимо на те снажне контрасте. Сенке су тако јако наслагане, да смо просто поражени сусрећући се са читавим низом пишчевих психолошких уопштавања. Тако Достојевски тврди да у души сваког човека дрема грабљива звер, тигар, који није страшан све дотле док не окуси човечију крв. Али, ако је само једном лизне, онда постаје свиреп и ужасан. Такви су људи, и за доказ тог психолошког тврђења Достојевски прича: како су управници робијашких тамница телесно кажњавали осуђенике кад год би згрешили. Те слике су грозне, и утисак који оне изазивају веома је потресан. Достојевски нам ту износи два света: злочинце, убице осуђене на дугогодишњу робију, послане у мрачну робијашницу, и њихову стражу, надзорнике, која је прикована за ту робијашницу другим крајем истог ланца. И између та два света, од којих је један апсолутно бесправан, а други има неограничено право да са онима првима ради што му је воља, јавља се заједничка психологија, све сама мрачна психологија. Невоља тог злочиначког света је тако велика да чак и бедни, дроњави официрев посилни постаје готово идеал слободе и неке величине - само због тога што се креће без пратиоца. Готово сви преступници, без обзира на здочине које су извршили, благоугодно посте и жарко моле Бога за спас својих душа, за опроштај својих грехова. Упоредо са тим готово сваки робијаш је сањалица, и што су његови снови неостварљивији, тим је он мрачнији и снужденији, тим ревносније скрива своје снове од других. Ужасне су те слике робијаша, а упоредо са тим необично красан је лик младог Кавкасца Алеја, о коме писац вели: "Има натура тако дивних, тако Богом обдарених, да вам се немогућом чини помисао да се они могу икад променити и постати гори". Такве се противречности јављају и у психолошком животу хапшеника. "Понекад се тамнички надзорници чуде овом или оном осуђенику, који је већ неколико година проживео тако мирно, при-мерно, да су га због похвалног владања чак и за десетара поставили, па одједном, из сасвим непознатих разлога - као да је бес ушао у њега - постаје разуздан, напрасит, свађалица, а понекад се дрзне и на какав криминални преступ... Посматрају га и чуде се. Међутим, можда је узрок ове непојмљиве експлозије у том човеку, која се од њега могла најмање очекивати, - тужно, грчевито пројављивање ли-чности, инстинктивна туга за самим собом, жеља да да одушке себи, својој пониженој личности, која се одједном испољава и доводи до злобе, беса, до помрачења у расуђивању, наступа, грчева..."

И свуда у овом Достојевсковом делу налазимо уопштавања: "сви", "нико", а такође и неочекиване закључке: коме би, например, пало на ум да после свега тог описивања, изнетог у "Записима из мртвог дома", сматра да су ти робијаши у суштини најбољи људи, које је дао руски народ, а Достојевски баш то тврди. Цело дело, тако типично за књижевне манире Достојевског, проткано је једним истим живим колоритом, и у толико су мудније одвећ јаке светлосне бразде, сувише оптимистички закључци, привезаност за људе, па чак и место. "У души сам праштао са поцрнелим брвнастим зидовнма наших казамата. Како су ме они непријатно дирнули онда, у прво време. Сад мора да су још старији него онда, али ја то више не видим. И колико је младости непотребно сахрањено међу тим зидинама, колико је снаге узалудно онде пропало. Заиста, потребно је већ једном рећи: збиља, то је био необичан свет. Можда су то, доиста, најдаровитији, најснажнији људи целог нашег народа".

Особине Достојевсковог списатељског манира најјасније се оцртавају при упоређивању са другим писцима, који су писали о истој тој теми. 1930. године изашле су у Русији успомене Петрашевца Ахшарумова, који је био осуђен за исто дело и на исту казну као и Достојевски. Он је провео године свога тамновања у осуђеничким ротама, које се у суштини ни у чему нису разликовале од робијашнице у Омску. Ахшарумов је био у Херзону.

И тако два писца описују у једно исто време једну те исту веома интересантну, и мало познату средину. Али, каква разлика у њиховим описима те средине: код Достојевског, огроман списатељски таленат, израђен и оригиналан, само њему својствен начин писања, снажне светлосне бразде и веома мрачне сенке; код Ахшарумова, међутим, потпуно одсуство списатељског талента: он прича како је први пут ушао у своју тамницу, и ту нема ни једне слике оног ужаса који избија већ из првих утисака "Мртвог дома". Ахшарумов описује надзорнике тамнице и са горчином се сећа суровог понашања према њему од стране једног његовог непосредног чувара. Али се ускоро испоставља да је тај утисак био површан, јер исти тај чувар није био нимало суров по својој природи; једино из страха према вишим властима, није смео да се покаже снисходљив према политичком кривцу. Исто тако код Ахшарумова нема никаквог приказивања гру-бости са стране тамничке управе. Он не описује телесне казне, не жали се на понижавање човечјег достојанства, које врше надзорници тамнице. Напротив, Ахшарумов на неколико места истиче, да осуђе-ници релативно нису живелк рђаво, у сваком случају нису живели горе од војника Николајевске армије, који су бшш гладнији и не-срећнији од људи затворених у осуђеничке тамнице. У његовом приказивању тих људи нема оних снажних карактеристика, оних дубоких генералисања и социолошких расуђивања, којима је тако богат "Мртви дом" Достојевског. То је само истинита историја о томе како је млад човек, бивши студент Источног универзитета, лично преживљавао своју судбину, која му је пала у део. Његово је описивање интересантно за историчара, али је сасвим лишено уметничких вредности, и баш упоређујући неуметничке записе Ахшарумова са високоуметничким, драматским сликама Достојевског, постаје јасно колико је снажан био таленат Фјодора Михајловича.

Тај исти систем слагања снажних боја провлачи се кроз све Достојевскове романе. Изгледа да он друкчије није ни могао схватити и осећати стварност, јер се истоветне особине писања јављају и у Достојевсковим публицистичким чланцима и у успоменама о себи. Бјељанског су звали "необузданим Висарионом", али тај епитет далеко више приличи Достојевском.

Читајући Достојевскова дела у којима наилазимо на тако оштре сенке и тако снажну светлост, не можемо да се не сетимо описа душевног стања човека пред наступом епидепсије, који нам је остављен у "Идиоту".

Због таквог психичког стања писац је морао да у себи изради нарочити начин писања, који се огледа у његовим делима после робије, кад му се болест погоршала. Већ на "Селу Степанчикову" запажа се тај начин: До крајности подвуче личност Фоме Фомића Опискина, неприродна доброта пуковника Ростањева, који из сасвим непознатих разлога подноси каприце и тврдоглавост Фоме Фомића, и сав хаос тога романа, који човека, у чије име се прича, нагони на сумњу: није ли он ту запао у луду кућу.

"Злочин и казна" потресају нас баш својим страховитим неподударностима са оним што је обично и што се логички очекује: светица проститутка; млада девојка која себе жртвује ради каријере свог драгог брата, и вапијућа бесмислица те свете жртве у тренутку кад је брат већ осуђен на пропаст; трагични сдадострастник Свидригајлов који свој живот проћердава и себе мрзи; добри убица Раскољников, који помаже сиромашну децу и остало: - све то узбуђује, дражи читаоца, држи га у стању нервне и мучне напрегнутости. При томе Достојевски још појачава расположење читаоца, прекидајући радњу романа с времена на време и стално подвачећи неоче-киваност онога што ће се догодити. То се у подједнакој мери запажа у свима Достојевсковим књижевним производима, почев од "Бедних људи" када се тако неочекивано руши наизглед тако једноствано и успешно решена судбина "сањалице": у последњем тренутку појављеје се ишчезли вереник. У "Пониженима и увређенима", исто тако, неочекивана појава старца на прагу болесног писца. У "Злочину и казни" тај манир неочекиваности искоришћен је у толикој мери, да се читалац стално налази у стању ишчекивања нечег необичног. Катарина Ивановна, на пример, бије свога пијаног мужа Мармеладова. Та сцена изванредно занима присутне. "Нарочито су се слатко смејали кад је Мармеладов, вучен за косу, викао да му то причињава уживање". Намисливши да убије старицу, Раскољников није могао за тај чин да изабере згодно време. Сама судбина му је указала на решење тога проблема: "Његово првобитно безумље замењено је мало по мало ужасом, као да се сав следио. Он је сазнао, изненада и сасвим неочекивано сазнао, да ће сутра, тачно у седам часова увече... старица... остати само код куће". У крчми Раскољников неочекивано присуствује разговору између студента и официра, о праву човека на убијање непотребних људских бића. "Тај ништавни разговор у гос-тионици имао је на њега огроман утицај при даљем развитку дела... Као да је ту заиста постојало неко предсказање, предодређење". Кад је Раскољников после свог злочина лежао у ужасном ишчекивању хапшења и пропасти, неочекивано је добио позив да се јави у полицију. Да није било тога позива у полицију, не би се догодило ни познанство Раскољникова са деловођом и не би било ни оног оштрог осећања да га прогоне, које се код Раскољникова појавило као последица тога. Неочекивано Раскољников добија од куће новац, који у његовом даљем животу игра велику улогу. Тај новац он даје породици Мармеладова, кога неочекивано и случајно убија коњ баш у присуству Раскољникова. Благодарећи помоћи коју је указао породици убијеног он долази у везу са Соњом, која тако огромну улогу игра у Раскољниковом душевном развитку, и до робије и на роби-јашким радовима.

И тако се кроз цео роман протеже као црвена нит нека нарочита неочекиваност и случајност, која управља судбином човека, Остављајући на страну психолошку и моралну страну таквог схватања живота треба истаћи да у литерарном погледу такав манир производи снажан и мучан утисак. Читалац осећа како је трагичан човечији живот и како су његове тежње и преживљавања само играчка у рукама судбине. Ништавило човека и трагични Дамоклов мач који виси над њим: то то је оно што нас мучи и узнемирује у делима Достојевског.

Несумњиво је да су сви ти књижевни манири одлика како Достојевског, тако и оне литерарне школе којој је он припадао. То је била романтичка школа, и на Достојевсковом стварању утиснуте су све њене основне црте. Мора се признати да реализам никада не би могао да призведе такве утиске и да изазове тако дубок потрес у души читаоца. Највећи писци почетком XIX века и његове прве половине, створили су бесмртну приповедачку литературу. За данашње писце Достојевски може да измами звуке на свим струнама његове душе, да пробуди у њему чежњу за идеалом, прекрасним и недостижним, на који човек никад не треба да заборави. Није слу-чајно што се човечанство у наше штуро, безидеално доба заноси Достојевским и што његова популарност непрекидно расте. Тајна Достојевскове моћи лежи без сумње не само у томе што је он увек иступао као учитељ и вођа човечанства на његовом тешком моралном путу, већ и у чисто списатељској снази овога писца.