ОТИШЈЕ

 

Утеха
Унук
Молитва за Лидију
Задужбинама и задужбинарима
Повратак у Дечане
Зашто жене не треба да иду на Свету Гору
Свети ратник
Повратак
Икона

   

 


 

УТЕХА

Званична, календарска, зима је почела кишом. Путници испод трема железничке станице као јато гусака. Над тремом небо боје старог шињела. Киша се слива у млазевима.

Влажно је, хладно и самотно. Нигде радости, ни смешка, ни утехе. Један од оних дана, кад се сва туга, ћушкана по ћошковима, сакупља и преплављује. Човек би да, попут изгубљеног детета, беспомоћно плаче.

Испред станице расте јела. Знам да је ту, али је никад нисам честито ни погледала. Поломљених је грана, киданих немаром путника, чупаних обешћу деце. Мучена и рањавана, а израсла. Спрам сурог неба пружа преостале гране крстоликих крајева.

Почиње нешто чудно да се догађа. Зурим у јелу, не могу да одвојим поглед од зелених, живих крстова.

Мучнина полако пролази. Лакше је. Брише се неисплакано. Још по кад-кад задрхтим, као од закаснелог јецаја.

Милост се спустила. У души опет спокој, мир и светлост.

Данас је нови дан, данас ћу урадити нешто добро, можда
обрадовати неког.

Хвала Ти Свевишњи на дару, помилуј и опрости ми грешној малодушност.

Киша и даље пада. Јела трепери утехом Крста.

Господ увек пошаље неког, само га треба препознати.

УНУК

Чак је и у болничком парку ведрије кад сунце почне да просијава. Иако зубато, враћа наду.

На клупи у парку забрађена старица у кожуху, чека време посете. Поред ње седе жена која носи врбове гранчице. Понела неком врбицу и звонце.

Жена са марамом каже: "Волим кад видим да и ви млађи поштујете Празнике, то сигурно болеснику носиш врбицу, ако, ако, ваља се. Бој се Бога и не брини"!

Друга жена се смеши и потврдно клима главом.

Бакица наставља причу, као да се годинама познају.

"Слушај ћеро, веруј и моли се. Немо' да ти неко прича да нема Бога, има бре, има. Слушај шта ће ова баба да ти каже, а све је истина, овога ми крста".

И прекрсти се уставши, лако, навиклим покретом.

У том једноставном, а тако присном покрету, било је толико искрене вере, да је млада жена, почела пажљиво да слуша, одбацујући са стидом помисао о наметљивости старице.

"Ми смо сељаци, нисмо, да кажеш начитани, ал' и ми нешто знамо".

И кренула је прича, каква се само на путовањима и у оваквим сусретима чује, кад људи који се пар тренутака раније нису познавали и после тог сусрета се вероватно никада више неће срести, отворе душу и потпуном незнанцу испричају читав живот.

Одрасла је и читав век провела на селу, ту, на домак Београда.

Муж јој је умро пре три године.

У почетку је болест изгледала безазлена, али се стање погоршавало из дана у дан. Одвели су га у болницу, био је оперисан, но побољшања никаквог није било.

Кад је дошао кући, више није устајао из постеље. Сазрева воће, а он, који је сваку воћку засадио, одгајио, неговао, ни воћњак не може да обиђе.

"Видим, дошло његово време, ал' не за напредак,
но за брање".

Препустила је сину и снахи све послове, а она се потпуно посветила свом човеку. Дан и ноћ је бдела уз свог домаћина. После неколико дана он поче да се губи и разговара са неким људима које она не види. Знала је да то на добро не може да изађе. Чим му буде мало боље, она га пита са ким то разговара, а он се љутио што није видела људе који долазе у кућу и набраја имена, све покојници. Спремила је свећу и све што треба.

"Кад је овако, никад се не зна кад ће".

Једног дана јој је рекао: "Много је добар овај наш унук, ал' несташан, навалио да му правим штап за пецање"!

Убеђивала га је да они немају унука, него само две унуке, и да му се од силних лекова све побркало, да је сањао унука из фамилије, али је деда био упоран: "Није бре, него је наш унук, овај што ми ти кажеш има осам година, а наш дванаест и по"".

"Кад то чух, ја се остених".

Пре дванаест и по година њихова снаха је имала спонтани побачај, дете је било мушко.

Њој се грло стегло, очи запекле. Не може кандило да прислужи колико јој се тресу руке. Шапуће пред иконом: "Тебе Боже фалим, што гледаш све живо и мртво и што не пушташ да невина душа страда".

У очи Крстовдана деда се потпуно повратио, лепо разговара, очи му сијају. Весело тражи од жене да му све припреми, иде са унуком на пецање. Пружила му је упаљену воштаницу и деда је ускоро издахнуо.

Са смешком, као да је негде кренуо, па радосно отпоздравља укућанима.

"И јест отишао, само нама није дато да видимо и знамо ни где ни како се запутио".

Ћутала је неко време, бришући крајем мараме очи и уста.

"Е, па да знаш да то тако бива. А ове несрећнице, што абортирају, и не знају грдне, да нерођену децу убијају. И за њи' се молим, тешко њи'овим душама"

"Све што се заметне, Божије је стварање. Ко је живот дао, тај га и узима и распоређује"!

Портири су отварали болничка врата, дошло је време посете.

Бака се журно поздравила, пожелела све најлепше саговорници и њеним укућанима и ономе код кога иде у посету и замакла за угао једне од болничких зграда.

Друга жена је дубоко потресена речима мудре старице, још мало поседела, па се и она лагано упутила ка клиници. Чврсто држећи врбове гранчице шапутала је: "Осана сину Давидову"!

10.10.19960

МОЛИТВА ЗА ЛИДИЈУ

Како дани постају дужи, све чешће се јавља стара чежња за завичајем. Хладно је, снег тек окопнио, пролеће на пут није кренуло, а земља стидљива и необучена.

Тамо сада у предвечерја деца испод Јерињака пуштају змајеве. Данима сам мислила на то небо које личи на модру шљиву и змајеве и дечију грају и топлим бојама сенчене успомене. А онда је стигао глас.

Не из сећања где се не расте, већ из јаве која је разнизала ниску некадашње деце.

Нема више Лидије.

У сну се искрала из живота и анђели је однесоше. Господ је волео више него ми...

Прости Боже Лидију и не замери јој ако се одмах не снађе. Непозната јој је нова кућа. Не отвори очи у нови дан већ у вечност. Не стиже ни да се поздрави се рођенима.

Уместо поред мужа и деце пробудила се тамо негде високо и угледала родбину. Они су је волели, али не више од нас.

Прости Господе и помилуј, смилуј се и на нас грешне, што навикнути на њену постојану љубав и доброту не можемо да верујемо да је више нема. Празно је и у дому и у роду, а та празнина боли, боли ненадокнадиво. И туга је велика, већа и тежа од Проклетија.

Зашто се највише грешимо о оне који су најбољи, оне који све разумеју, оне што се не љуте и не грде. За њих немамо времена све док не буде прекасно.

Имала је дечији осмех и лепу реч и пријатељску руку, да придржи и помогне, и милостиво срце, па нам се чинило да ће увек бити ту да дочекује и испраћа, а она стиже само до зрелих година и не дочека многе радости.

Помилуј Господе Лидију. Ти знаш њу и њена добра дела и благу душу и велико срце и прими је у Царство Твоје, у вечну лепоту и опрости јој ако је нашто у незнању згрешила.

А како ја себи да опростим што не имадох времена да свратим, што јој не рекох колико је волим и колико ми значи, што дуже не разговарасмо. Толико је лепог имала и умела да каже.

Сада је нема и никада више неће грејати њена близина.

Чувај нам је Господе (онако нежну, плаву и лепу), да не пати за децом и прими молитву нас недостојних, што се надамо да ћемо се, једном тамо, негде високо, срести.

На модром завичајном небу нема више шарених змајева нашег детињства. Нема ни нас. Расуте по свету окупља нас спомен на ону које више нема. Отишла је заувек. Место ње, туга и суза, под вечерњим небом растанка које све више подсећа на очи моје сестре Лидије.

У Београду

13. марта 1996.

У далекој Холандији ђакон Војислав Билбија ради кивот
св. мајке Анастасије српске. Чудесно ваја у злату и сребру
и улаже сав свој дар, од Господа му дат, и труд и молитву,
и све што има, а и добри верујући људи прилажу, колико ко
може, прстен, ланчић, дукат. Раду Војислава Билбије и свим
приложницима посвећујем овај скромни прилог.

О ЗАДУЖБИНАМА И ЗАДУЖБИНАРИМА

Прича о безумном богаташу (Јев. по Луки, чл. 21, 16-24)

У једног богатог човека роди њива. И мишљаше у себи
говорећи: Шта ћу чинити јер немам у шта сабрати своје
љетине?

И рече: Ево шта ћу чинити! Развалићу житнице моје и начинићу веће и ондје ћу сабрати сво жито моје и добра моја. И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана и за многе године, почивај, једи, пиј и весели се.

Али Бог му рече: Безумниче, ову ноћ тражићу душу твоју од тебе, а што си припремио – чије ће бити?

Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.

По свој земљи српској трају спомени оних који не текоше само себи благо, већ се богатише Богом. То су задужбинари, а задужбина је све оно добро које се, из љубави према Господу, уради за народ и ближње. Први и највећи задужбинари су владари и потоњи светитељи светородне лозе Немањића.

Кад би неким чудом престале да постоје Немањићке задужбине, ми би смо остали без себе. Како би се препознали без Студенице, Милешеве, Хиландара, Жиче, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Раванице, Манасије, Каленића и свих иних, разасутих по целој земљи српској. Дела која се зидају и раде, не из гордости и моћи, већ Господу у славу, и народу на корист стварају благост, која пада на душу народну а мила је Богу.

Сви потоњи угледали су се на најбоље, на Немањиће.

У времена мирна и ратна, у године гладне и године родне, зидали су Срби вековима и то претраја и оста.

Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за друге, из љубави према Богу.

Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли, најдрагоценије, јер жртва је израз љубави.

И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела.

Последњих педесетак година мало је задужбина. Ктитора није било, и није смело да их буде, а онда је опет просијала на нас благост наших предака и Српство тражи и налази своју душу.

Сведоци томе су задужбине које се граде.

Многа велика и мала, подједнако Богу мила дела, настају трудом, даром или прилогом верујућих, добрих људи.

Св. владика Николај је говорио да Срби не читају Јеванђеље редовно у својим домовима, као што то раде неки други народи, али је реч Јеванђеља уткана и испричана кроз задужбине, иконе, болнице, школе, цркве, чесме, књиге, песме и приче, и кроз свако добро дело.

Сваки је дар, од срца дат, драгоцен. Две удовичине лепте, та два мала новчића, пред Господом беху веће од великих прилога, јер они даваху од сувишка, а она даде све што је имала.

Данас је род српски као та удовица из Јеванђељске приче. Велики и моћни имају и од сувишка дају, размећући се показаним доброчинством, а Српство прилаже своје две
лепте, даје све што има и гради ко може, други резбаре, клешу, пишу, сликају или прилог страдалну браћу дају и отварају им домове и срца.

Као што старац Варлаам каже: "Једини пратиоци душе на онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега, само дела његова, сва до једнога, иду са њим".

Јер речено је: "По делима нашим ће нас познати".

На св. Александра Невског

лета Господњег 1995.

ПОВРАТАК У ДЕЧАНЕ

Још памти јесени кад су падале злаћане јешке зрелих кестена и два глувонема и малоумна брата, Тафа и Маља, како их сакупљају и вуку колицима која шкрипе тако да се чује до на крај села. Браћи је свеједно, нит чују нит разумеју, па на љутите изразе пролазника не обраћају пажњу.

Шиптари су причали да је то казна. Њихов отац је радио на манастирском имању и поткрадао га. А знало се некад, кад радник одлази са њиве, на манастирској међи истресе опанке, да не би земљу манастирску понео, не ваља се, ено Тафа и Маља, а памтили су и многе пре њих, све који су дирнули манастирско, стизала је казна.

И у новије време, после оног, другог рата, када је "Друга настала судија", и немилице развлачена манастирска добра догађале су се лоше ствари, на тим кућама као да је лежало проклетство.

Тако је било од увек.

Још у турско доба, кад су цркве рушене и претваране у џамије, реши неки паша да се прослави и најлепшу и највећу српску цркву претвори у џамију. Дође са силном војском пред манастир Дечани, и у одређени сат уместо звона, требало је да се огласи хоџа. Паша постројио војску, муфтија клекао на молитвени ћилим прострт пред западна врата храма, окренуо лице Меки и почео да клања. Како је челом дотакао ћилим, откинуо се камени лав, са десне стране прозора, пао муфтији на главу и убио га. Турци у томе видеше лоше знамење и разбежаше се.

Опет су звонила звона дечанска, служила са света Литургија, а кад тамјана дизао се у славу Господњу. Но не потраја дуго, а други силник дође да заврши недело свог претходника.

Знао је да се Срби могу сасвим покорити једино ако им обесвети светиње. Доведе војску и запоседе сво поље, од брда до брда. Молили пашу калуђери да не чини греха и да светињу не дира, али Турчин даде да их ишибају и отерају далеко у клисуру. Није хтео да их одмах убије, него да се најпре наслађује њиховим мукама кад им оно најсветије, храм, кућу Божију, зеницу ока, обесвети, оскрнави и у џамију претвори.

Монаси се уздаху у Господа и св. Краља па поред силних убоја и рана не клонуше духом. Кад су све припреме за џамијање манастира биле готове, затресе се земља, зајечаше брда, замути се Бистрица, поплаши се војска, па опаки наум одложише за неки други дан. Барут и оружје склонише под звонару, која је била огромна, виша и од самог манастира. Претворише звонару у барутану.

А кад је дошао дан да место Часног Крста ставе полумесец, одједном се наоблачи, од ведрог дана постаде ноћ, лину киша какву нико ни пре ни после тога видео није и загрме страшно, а гром удари у звонару. Запали се барут, експлодира, па сви Турци и коњи њихови и оружје одлетеше у ваздух, а киша падаше све док не спра крв. Кад је све било чисто стаде исто онако нагло као што је и почела. Од свег тог лома и чуда
манастиру не би ништа а монаси се вратише славећи Господа.

Прошло је много времена од тада, звона више нису смела да звоне по српским црквама, Турци су их сва поскидали и претопили. Али се у црквама Служба служила, мучно се живело, но кандило се у Дечанима никада није гасило.

И тај мали жижак, што лелујаше пред иконом Господњом и Богородичином, сметао је Турцима више од било чега другог. Сетише се старих дана и погибија па један паша, јаничар, дође да се докаже и то ђаурско место коначно претвори у џамију. Како је кренуо, тако је редом пљачкао и убијао, палио и разарао све што му се на путу (и поред пута) нашло. А несрећни народ бежаше од зулума и склањаше се иза тврдих манастирских бедема.

Стиже паша и до манастира, направи лагум, сруши бедеме и уђе са војском. Забеле се поље од чадора. Веселе се Турци, пиште зурле, бију тупани. Сутра ће да угасе кандила, поломе иконе, у Олтар простру ћилиме и клањају по њиховом Закону, а мајстори ће да зидају минарета, виша од цркве. Биће Дечани к'о Аја Софија. Била ђаурска, па је сад џамија.

Народ и калуђере затворише у једну од зграда и весељаху се до дубоко у ноћ.

Негде у глуво доба почеше да звоне звона. Турци престрављено слушају, знају да звона нема, али звон се разлеже и надалеко чује. Потом се упалише светла у храму. Чу се топот коња, звекет оружја, шуштање свиле, жамор и чета витезова прође поред турака. Све чуше, а не видеше никог. Затим се отворише врата на храму и изађе старац у орнату, дуге беле браде, са крстом у руци, сав обасјан светлошћу и стаде пред источник. Око њега се створи чета витезова.

Старац закрсти крстом на све четири стране и рече громким гласом: "Идите неверници, а храм и народ не дирајте"! Онда уђе у цркву, витезови сјахаше, одложише оружје па и они уђоше у цркву. Затворише се врата и поче Служба. Јасно се чуло појање. Кад се Служба завршила опет се огласише звона, светла у храму утрнуше а чета витезова лагано оде у ноћ.

То чудо гледали су и Турци и заточени Срби и сви од страха попадаше на земљу. У том опет забрујаше звона и пре него што је последњи звон утихнуо, нигде ни једног Турчина није било. Разбежали су се "главом без обзира", схвативши да манастир брани сила већа од све војске и оружја. И више се никад не вратише, а манастир оста не оскврнут и какав је увек и био.

Кад се из детињства израсте као из дечијих хаљиница и оде у свет, завичај се не заборавља. Звуци, мириси, слике и приче из детињства трају и греју. Из завичаја оде дете, а врати се зрео човек и некако се (у потаји, онако дечије) нада да ће затећи све као некада, али се све променило. Уместо у родној, родитељи су у вечној кући, и родбина и комшилук. У селу порасла деца, не препознаје никог. Ни старе кестенове шуме више нема. Само је манастир исти, вечит, кућа Божја и наша.

Радосно улази у храм. Све је као некад. Опет се осећа сигурно, као у мајчином крилу. На прстима пролази кроз припрату (да не наруши мир), стаје на врата и десна рука са скупљена три прста креће ка челу, а онда застане у ваздуху. Види ли то добро?

- Да ли је ово јава или један од страшних снова?

Осени се знаком крста, прошапуће "Оче наш", не није ово сан. Целива престону икону, није она стара, прилази иконостасу, нигде икона. Кроз ископане очи види се цео Олтар.

Мошти светог Краља су ту. Као ковчегу рођеног оца прилази саркофагу и грца: "О свети Краљу Стефане Дечански, заштито наша. Од свега си штитио и цркву и нас, а сад су иконе однете негде далеко. Ко ће сад да нас чува? Пут ко да показује, Путовођо? Ко да светли у овој тмини? Зар у светим Дечанима, на слепом иконостасу пред завесама да горе кандила? Коме сад да се поклонимо? Где икону Пресвете Богородице Умиљеније да нађемо"?

Није знао колико је времена прошло од кад је клекао на степенице код саркофага. Кад је подигао главу угледао је младог монаха како стоји са друге стране саркофага. Мушки, невешто, брисао је сузе и поче да се извињава, зна он, није ред да се овако разговара са светим Краљем, али ето, понело лудо срце, боли душа.

Монах га је гледао без имало прекора и тихо рекао: "Разумем ја Вас, али не разумем њих. Ко ће боље чувати светиње од Господа, светога Краља, монаха дечанских и народа". Па речено је: "Ако Господ неће чувати град узалуд су стражари будни" па било где да их склоне, ако Господ неће...

Још је речено: "С' Божијом помоћи учинићемо (своју) силу и он ће уништити наше тлачитеље" (Пс. 59, 12), говорећи гледао је у празан иконостас, а у гласу су му трепериле сузе.

У Дечанима

6. Августа 1995.

Прилог расправи:
ЗАШТО ЖЕНЕ НЕ ТРЕБА ДА ИДУ НА СВЕТУ ГОРУ И НЕ ТРЕБА ДА РАЗМИШЉАЈУ О ТОМЕ НЕ САМО САДА, НЕГО И У СВЕ ВЕКЕ ВЕКОВА

Кад бих рекла да нисам радознала и да не сањам Хиландар, да не желим да видим место где је душа нашег народа, лагала бих.

Желим да се поклоним и помолим пред иконом Пресвете Мајчице, Богородице Тројеручице, али не на Светој Гори. Доћи ће Она у Србију (на кратко, али ће доћи).

На Свету Гору Богородица гледа, она је врт Њен. И како онда да поред Ње, нека друга жена ступи на то свето тло?

Она, Пресвета, се тамо молила за нас, и чему онда питање: Да ли женска нога треба да ступи на Свету Гору?

На Свету Гору се, као ни у Олтар не улази. Тако је речено и тако треба да буде.

И Жена то зна. Као што само она зна како се рађају деца, како се воли и поштује Човек.

Рекосте да је жена у православној Цркви запостављена.

Не брините се, не осећа се жена одгурнута од Цркве. Свет је овај одгурнуо жену, дао јој много тога што на може да носи или јој не пристаје. Зато мајке не умеју да науче децу молитвама (јер ни њих нису учили), ни песмама, ни трпљењу.

А, оно, трпљење је одржало и веру и земљу. На мајчиним грудима почива вера.

Ако кћери не научимо, ко ће Човека чекати да се врати? Ко ће му бити ослонац, ко ће чувати ватру испод пепелишта и остављати упаљену светиљку?

Никада Ви, драги пријатељу, нећете сазнати са колико се љубави чека онај ко се са пута враћа. Као кад се плете чарапица за још не рођено чедо. Њега нема, али ће доћи.

А ако не дође и срце се са петељке откине и препукне, и ако страшно боли, не исказано, женски је то бол, а без бола се ништа на рађа и не умире. Ни човек ни љубав.

Не говорите ми о женским правима. Дозволите, ја сам ипак жена и знам све о њима.

А право нам је, од Господа дато, право веће од свих, да као земља продужавамо живот, да рађамо, волимо, да подижемо и васпитавамо децу, а ни други дарови нам нису ускраћени, да радимо, пишемо, сликамо и шта све још не, заједно са вама.

Али само ми можемо да утешимо и сузу убришемо, и само се са нама и кроз нас Човек осети човеком.

Нису кћери Евине ни боље ни горе од синова. И у греху и у праштању, и у кајању и испаштању, и у паду и у уздизању – исти смо.

Али неке ствари морају да се разликују. Зато, не говорите ми о женском оку у Хиландару. Гледаће неко за нас, помолиће се и донети причу. А прича донесена са Свете Горе биће упредана у најтананију пређу срца и чуваће га и грејати.

Јер, чему прича ако не греје срце.

Чему пут, ако не води до Храма?

СВЕТИ РАТНИК

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. По кад-кад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви св. Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: "Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље"!

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу св. Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши к' себи, клекла пред икону св. Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази.

Питао их је затим како је био обучен, а оне су, све до једне, рекле: "Исто као св. Димитрије на овој икони".

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе светог Димитрија

(8. Новембра) 1991. године

ПОВРАТАК

"Одбаците од себе сва безакоња
која чинисте и начините
себи ново срце и нов дух
".

(Јез. 18,31)

У парку, који је некада био порта, зарасла у коров и шипражје, стајала је срушена црква. Давно је спаљена, а људски немар и небрига расточили су и оно што је од храма преостало.

Црква, којој је небо кров, је као мајка коју су деца оставила да сконча болесна и сама.

Оно што људи нису хтели (или нису смели), учинила је једна бреза. Самоникла, израсла поред олтарског зида, раскрилила је гране и чувала олтар.

Далеко, далеко од завичаја, живела је жена чију је судбину одредио велики рат.

Тек што је сплела прве плетенице, ратна мећава је однела у шуму, а потом у велики, бели град, где је радила у служби која је одлучивала о слободи људи.

Заборавила је и детињство и село. За њу је постојао само посао и партија.

Једног пролећа, због велике државне игре, пензионисана је, много пре него што је било време.

Више није било посла, ни другова, ничега за шта би се придржала, на шта би се ослонила. Све се у трен распало.

Тада се зажелела завичаја.

Пуна снаге и жеље да ради, вратила се у село. Хтела је да помогне, да се улепша и изгради. На првом скупу мештана предложила је да сруше стару цркву, која ружи парк, а ничему не служи. Нити се ко крштава, нити венчава, и покојнике сами испраћају. Ту треба подићи велики и модеран дом културе, да омладина има где да се окупља.

Предлог је прихваћен, урађен је пројекат, сакупљени прилози.

Сваки дан је одлазила до цркве и замишљала како ће ту блистати нови дом, као споменик новог доба.

Код цркве је сретала девојчицу која је страшно муцала. Ни мајку није могла разговетно да позове. Деца су јој се ругала, па је бежала од њих. Села би поред зида, прислањајући образ уз камен, угрејан од сунца. Разговарала је са црквом, а глас није спутавао мисао. Њих две, невољене и напуштене од људи, биле су једна другој утеха.

Као кошута плаховито дете, једва се навикло на присуство тете из великог града. Тета је била љубазна, давала јој је бомбоне и разговарала са њом.

Једног дана јој је причала како ће на том месту бити дом културе, а ово ругло ће срушити. Није баш све разумела, али је душом осетила шта се спрема.

Бацила је бомбоне, загрлила камен и кроз плач муцала: "Не рррушш-и, она ллле-па, ннн-и-је ррр-у-ггг-ло".

Жена је занемела. Хтела је да утеши девојчицу, која је плачући љубила камен и стално понављала, не руши, она је лепа, није ругло. Није могла да се помакне, одрвенелих руку и ногу, подигла је поглед на рушевину и видела Храм Божји. Видела је снежне Божиће и децу како са родитељима иду на Литургију. Чула је радосна звона Васкршња и деду како чита "Оче наш" пред обед. Застидела се брезе, што штити кућу Божију, а она...

Одвиклим покретом, као туђом руком, принела је скупљена три прста десне руке челу.

У име Оца (рука се полако спуштала) и Сина... и Светога Духа... и осенила се знаком Крста.

Нешто се у њој преломило. Речи детета су нашле пут, кроз тврду кору, до срца.

Клекла је поред девојчице, пољубила камен и кроз горке, чемерне сузе прошапутала:

"Лепа је, лепа, прелепа. Нећемо је рушити, обновићемо је, да буде као што је била, као што треба да буде".

О Божићу 1995.

ИКОНА

Частио је цело село кад је чуо да му се унук жени. Потом је испратио сина и снаху на пут, млађи су, нека путују. Далеко је Америка.

Како се само поносио унуком. Тридесета му је година, а стекао три куће и фабрику, невелику, али солидну. Сад ће и праунуци да се лоза не прекида, славска свећа не угаси. Као свадбени дар послао је икону Крсне славе. Нека знају ко су и шта су.

По повратку, син и снаха су данима причали о Америци, свему што су тамо видели, о богатству. Млада је Американка, не зна ни реч српски да каже, али је љубазна и лепа, прелепа. Донели су много фотографија. Венчање је било у цркви, новој, модерној, пре налик на спортску дворану него на богомољу. Објашњавали су да тамо могу да иду све вере.

Без олтара и иконостаса, уз зид велики сто, и ту су ставили икону, веле да се види ознака њихове вере. Венчао их је свештеник, а како се зове црква и које је вере свештеник, нису успели да упамте.

Радовао се унуку, надао, израшће као племенито дрво. Корен јак и укопан у родну земљицу, па крошња може пут неба. Но, младица, пресађена тамо преко мора, даваће другачији род. Гледао је икону у туђој цркви и би му јасно да праунуци неће знати ко су и шта су.

Кад икона постане украс – лоза се прекида.

Оставио је госте да се веселе и лагано отишао у своју собу. У соби мрак, само трепери кандило пред иконом. Он, погнуте главе, немо разговара са Свецем, а низ старачко лице се, тихо, ко зреле дудиње, круне сузе.

На Петровдан

године Господње 1994.