ИЗБЕГЛИШТЕ-ИШЧЕЗИШТЕ

 

Молитва
Иконице од кости
На станици
Прича о коњу
Последња одбрана
Закаснели одговор
Тиха улица

   

 


 

МОЛИТВА

Помози ми Господе, да разумем шта се ово око нас догађа, шапутала је молећи се.

Некада давно бејаше велика пешчара, потом је пошумљена, а име остаде. У тој лепој шуми била је школа. И сада је, али другачија. Уз ђаке су и маме, баке, бебе и деке.

То место деца зову "избеглиште" и "ишчезиште".

Талас рата, који је опустошио њихове куће, доплавио их је на последњу обалу, у избеглички камп.

Деца су сањала куће, тате, мирне дане и остављене лутке.

Старе нико није питао шта сањају.

А бака је сањала острво, са заливом и кућом на жалу. Мирисало је на борове, море и горке траве. Тамо су намернике дочекивали цврчци, што се дању играју певача, а ноћу су мала звонца.

У чемпресовој шуми је гробље, са леве стране од улаза, четврта по реду је њихова гробница. Одатле се виде бродови кад долазе у луку. Испод те плавети, ни смрт сама не изгледа сасвим стварно.

Веровала је, ту је њено место.

Или код родитеља који давно проминуше светом, а као земни спомен стоји гробница породице из чијег је окриља одавно отишла.

При крају је својих дана, а ни тамо за њу нема места.

На том, другом гробљу, нема старих крстова, јер они којима је Луна симбол, не дадоше старим покојницима да млађе дочекају како доликује.

Свако доба има своје снове, као што невеста сања женика, старица сања другачији сусрет, сада за навек.

Помози ми Господе да разумем шта се ово око нас догађа.

Подај Господи, свој деци да се врате свом дому.

Помилуј Господе све избегле и несрећне,

а ја те, грешна, молим за место поред мојих,

да ми нису сами на тихом, зеленом месту

последњег чекања.

Помилуј, смилуј се и опрости.

О Тројичину дану 1994.

ИКОНИЦЕ ОД КОСТИ

Млада жена, старија од својих година, долазила је два пута недељно у месару и бојажљиво, као да се извињава, тражила коске, за пса, додавала је скоро шапатом.

Стари месар јој је увек давао лепе коске и чудио се што никада није видео да шета пса. Сретао је у парку са две лепе девојчице, али пса нису изводили.

Да је млада жена, тужног осмеха, избеглица, било му је јасно. Остало је сазнао од комшилука, који на неки волшебан начин све дозна.

Одрасла је у приморском граду у великој кћи пуној портрета славних предака, помораца, чије порекло досеже далеко у прошлост древног града, који је бујао и разраставао се по околним брдима и где се све мењало под најездама туриста, а код њих је остајало све исто. Туризам није пореметио њихов устаљени начин живота. Они нису могли ни да замисле да неки непознати људи стално долазе у њихову кућу. Непомућени мир и устаљени начин живота је трајао дуго и лепо, а кад се под старим кровом зачуо плач првог унучета, срећа је била потпуна. Онда су се родитељи тихо угасили, један за другим, но имала је породицу, као чврсто упориште и живело се даље. Празнину, насталу одласком родитеља, полако је испуњавао дечји смех. Живели су у свом малом, издвојеном свету и кад су се неке од 26 слика из једног филма почеле да се одигравају по улицама, она то није прихватала као стварност, јер је сасвим сулудо, заумно и у животу се такве ствари не догађају. А онда се у предвечерја, уместо сумрачка, на кућу спуштао немир, па страх. Дању у собе више нису улазили раскошни снопови светлости, већ су се само шуњали трачци сунца кроз спуштене жалузине. Све је око ње почело да се круни, као да су неки невидљиви термити њихов свет грицкали и растакали изнутра, а срушио се и потпуно распао оног дана кад јој је муж рекао да она за њега више није ни мајка његове деце, ни супруга, већ само особа друге вере и националности. Јадним од последњих транспорта са децом је из града отишла у неизвесност.

Од оно мало понете уштеђевине, која јој је сада била сав иметак, изнајмила је собу у сутерену и дуго је ноћу светлело сутеренско окно.

Стари месар је често свраћао код свог пријатеља антиквара. Волео је мирис прохујалог времена, који задржавају стари предмети и партије шаха са исписником.

То кишно поподне у антикварницу нико није свраћао, па су се пријатељи удубили у шаховске проблеме. Игру је прекинуло циктаво звонце са врата и антиквар је пошао да услужи муштерију. До њега су допирали гласови, препознао је женски глас и погледао је иза преграде. Није се преварио, са његовим пријатељем је разговарала жена тужног осмеха, како ју је у себи звао. Нудила је у кости резбарене иконице. Повукао се да га жена не види, да јој не буде непријатно. Помислио је да је ипак успела нешто да изнесе из родитељске куће, а онда је чуо како објашњава да то она израђује. Кад је жена отишла, пришао је да боље погледа иконице. Узео је једну, зналачки осмотрио, а руке су почеле тако да му се тресу да умало није испустио крхког Белог анђела.

Последња коцкица мозаика била је на месту. Склопљена је цела прича.

И док је антиквар хвалио рад, одушевљавао се префињеношћу изведених ликова, чудио необичном сјају и питао се "Шта ли је само додавала у смесу за полирање"? Стари месар је стајао нем. Ништа на његовом лицу није одавало да зна зашто та жена није шетала пса коме, је упорно набављала коске. Никакав пас никада није постојао. Она је од коски кувала супу и тим су се храниле, а кад су кости биле сасвим раскуване и са њих скинута последња честица меса и масноће, од њих је ноћима резбарила иконице.

У себи се дубоко поклонио снази, таленту и храбрости те крхке жене, а тајни састојак додаван у смесу за полирање није открио ни свом најбољем пријатељу.

Пригушени, бисерни сјај иконица од кости настајао је од суза.

3. фебруара 1996.

НА СТАНИЦИ

Тужне су вечери на железничким станицама. Под жмиркајућим светлима све изгледа јадно и убого.

Дунавом бесни кошава стварајући таласима беле кресте. Онда се залети до железничке станице испод моста и подижући снежну прашину обавија путнике, па се чини да се при сваком налету путници повијају као таласи.

Кафаница код станице је као уточиште. Уморна жена улази и кошава остаје с' оне стране врата. Чисти столови и клупе од јеловине подсећају на нека давна времена и далека места где се точило добро вино и певале морнарске песме.

Из општег жагора издваја се тихи разговор жена које седе иза новопридошле путнице. Не види им лица. Једна од жена прича, а друга јој одговара дубоким уздахом или само прошапуће: "Јој, туго моја".

Не може да се отргне и побегне од приче коју нехотице слуша.

О кући коју су градили годинама, па посадили смокве, бадеме и виноград. Гледали су како све буја и разрастава се, како једре зрна, а кад је сазрело прво грожђе, све се смрачило. Би "Олуја" и настаде то што настаде. У пар дана све се изокренуло. Ни куће ни кућишта ни дома ни гроба. Ни јутра ни вечери, ни сна ни дана. Сада су ту, без игде ичега. Још себи нису дошли од овог што их је снашло, нити се усуђују да размишљају о оном што је било, а још мање о томе шта их чека. Да забораве не могу како је огањ облапорно прождирао њихову кућу и село и снове и надања и оног малог плишаног меду што су га у паници заборавили, па дете стално за њим плаче. Никада други меда неће бити као онај, ни друга кућа, ни друго место...

Зури у давно охлађен чај. Причање жене коју не види буди сећања за која је мислила да су потиснута, заборављена, да их је преболела. Последњи пут је била тамо у зиму пре шест година. Стигла је касно, уморна од дугог путовања. Бака јој се неизмерно обрадовала. Гледала је баку, деведесета јој је, а крепка је и бистра, но нагло посустаје, не може више сама. Поред многих ситница, донела јој је и витамине на шта се бака насмешила осмехом девојчице (кад год се тако осмехивала чинило јој се да се то неки девојчурак сакрио иза бора и седе косе), и рекла: "Залуду је мислити што не може бити, сухо заливати да ће зеленити".

Следећег јутра, пробудило је шушкање из кухиње, бака је ложила ватру, да њеној унуци буде топло кад се пробуди. На спрат је допирао мирис тек заложене ватре, онај чисти, благи мирис, кад горе лозове гранчице. Хтела је одмах да устане, али је још мало остала у постељи. Прожела је неописива милина. Ушушкала се као некад, кад је била сасвим малена девојчица и заборавила све око себе.

У том трену ништа није од ње зависило, нигде није морала да иде, никакав посао да обави, нико није од ње ништа очекивао. Топла мекота кревета и мириси у зимско јутро на мору, вратили су јој дашак раног детињства. Био је то благи трен потпуне среће и спокоја. И некако је тада предосетила да је то опроштај, и да више никада, нигде, неће доживети такав благи тренутак.

Нешто се заувек завршило.

Одагнала је ту суморну мисао и хитро се спремивши стрчала низ степенице, да одмени баку. После пар дана баку је сместила у старачки дом. Само да преко зиме није сама и да има негу и друштво. На лето ће се сви окупити, а почетком јесени ће њихов стан бити готов, па ће баку узети к' себи.

Отпутовала је (надајући се скором повратку), једне хладне јануарске вечери. Празним каменим улицама брисала је бура и шкрипали конопци којима су везане барке у лучици.

Било је то прве године последње декаде овог ружног века.

Глас жене иза леђа је враћа у стварност.

..."Ето, сад сваки час помињемо Бога, а негда, кад нам је било добро и кад смо само о свагдашњем добру мислили нисмо га се сећали. Славили смо државне празнике (и Крсну славу заборавили). Сад ни државе, ни празника. Остала само празнина."

Завија кошава, улазе нови путници, разабира само делове
разговора.

..."Мислим стално о оној нашој цркви, што су је потопили ради вештачког језера. Велика светиња је то била, та наша црква. Говорили су нам да ће се боље живети и зарад тога ми потописмо цркву и огрешисмо се грдно. Кад је језеро прелило остала црква у дубокој води. Усправна. Причали су да се види кроз воду кад је бистро. Ја је никада нисам видела. Само ми се некад, за тиха времена, у праскозорје, кад мирише смиље, чинило да чујем звона испод воде. Тад сам се крстила, знам да су звона скинута, ал' чујем их. Звоне и опомињу. Црна слутња ме обузимала".

Наилазио је воз. Путници су се ускомешали журећи да изађу на перон. Није успела, у тој гужви, да види лица жена које су разговарале седећи иза ње. Под утиском свега што је чула и својих пробуђених, болних, успомена ушла је у воз. Загледала је лица путника не би ли препознала оне две жене, чију је исповест мало пре, нехотице слушала, али свако од лица има своју причу.

Равномерно клопарање точкова и загушљива топлота успављују.

И како то на путовањима понекад бива, уронила је у кратак, дубок, сан. Сања баку и ону потопљену цркву. Обе дубоко под водом. Бака говори нешто, али је не разуме, глас јој се не чује. Чује само јасне откуцаје бакиног срца. Бије заједно са црквеним звоном.

Гласно.

Саме, она и црква, потопљене и остављене оглашавају се срцем.

Тргла се, очи замагљене. Брише наочари, али и даље не види јасно.

Онда схвата да су то сузе.

А брисача за сузе нема.

О Ваведењу Пресвете Богородице

лета Господњег 1995.

ПРИЧА О КОЊУ

Зима у Кршу је окамењени очај. У каменом мору, љутом и непроходном, човек се и лети осећа изгубљено. Мало посне земље у вртачама и шибље, оштро голо. Полудели каменолом. Северац носи снег, засипа очи. Из збега се повремено чује нешто, јецај, реч или уздах? Два дана хода збег.

Девојчицу, која је имала звончиће у смеху, савлађује умор и мраз. Излази из колоне и спушта се поред великог камена. Више не разазнаје где је, тоне у сан. Сања кућу и родитеље, сања оно чега више нема. Лепо је тихо и топло. Само да остане тако.

Подмукла бела смрт вара шареним сновима. Онда нечије руке, вуку је, буде. Враћају у ледени ужас. Чује своје име, али не прихвата буђење.

Храбри се: "Нећу ту да останем, нећу, не заувек
у овој пустоши".

Полако иде даље, у ноћ, у неизвесност.

Само још мало па ће ватрица, шапуће себи укоченим уснама.

Збег застаје у селу. Мале куће, на камену, од камена, под каменом.

Хране ни за децу.

Седају уз ватрицу, а онда јој се чини да опет сања. Неко води прекрасног коња, риђана, са белим чарапицама.

Одакле та племенита лепота овде?

Прилази и милује га одрвенелим прстима.

"Лепи коњу, како си велик и снажан, да ми је бар малкице твоје снаге. Не могу више, хладно је и гладна сам и дуго, дуго ходамо".

Коњ, гледа влажним погледом, стреса се и повремено му длаку намрешкају таласићи. За часак девојчица заборавља и збег и зиму. Гледа дивну животињу, радује се немо, само јој очи светлуцају смешком.

Мора се даље.

Збогом лепи, драги коњу.

Ноћ нема краја, па дан.

Откуда само толико леда и хладноће?

Леде се мисли.

Још само један успон, па онда још један...

Сећа се коња.

Одувек је волела коње. Још пре рата.

Да ли је икад било "Пре рата", или је од увек "сада"?

Посустаје.

Полако силазе низ планину.

Из ледене сумаглице израња нешто познато.

Нееее. То није истина, не може да буде.

У снегу лежи коњ.

- Погинуо?

Неко рече да је од умора. Пао и остао у снегу.

"Зар је могуће да сам ја јача од тебе"?

Огледа се небо у великом стакластом оку.

"Зар је Бог мени дао више снаге него оваквој животињи"?

"Зар сам заиста јача"?

"Морам даље, не смем да заостанем. Све ће ово проћи, нису зима и рат заувек".

Негде далеко је плава увала и родна кућа са брижним прозорима што чекају брод.

Вратиће се она, мора да се врати. Нестаће овај ужас, који ни коњи не могу да издрже.

Коњи не, али људи могу.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Пар дана по доласку, видела је на зиду у центру града (преко пута позоришта) графит, где се веома непристојно говорило о Европи. Ужаснула се колико је то нецивилизовано.

У барокном граду, где је расла, никад није размишљала којем народу рођењем припада, но суграђани су знали.

Сада је ту. Избеглица. Ружно име за ружно стање.

Међу сународницима, а потпуни странац.

После неколико месеци добила је посао у школи. Све јој је и даље било туђе. Срдачност са којом ју је град прихватио, схватала је као простаклук. Фамилијарно обраћање продавачице (из самопослуге на углу) са "комшинице" је болно вређало.

Живела је без сусрета, без дружења.

У школи је било исто. Тешко се навикавала на колектив, нову терминологију, и мелодија матерњег језика овде јој је била опора. Само је са децом све заборављала. Ђаци су је волели, на њену љубав су одговарали љубављу. Нарочито се трудила да помогне плавоокој девојчици, недавно пристиглој из ужаса, сличног оном одакле је и сама дошла.

Текли су школски дани. На часу ликовног васпитања прваци су сликали своју породицу. На сликама маме, тате, бате и секе, цвеће, куће и насмејано сунце. Са дечијих цртежа је јасно видела срећне и оне друге породице. Погледала је рад плавооке ћуталице.

Дете је проговорило цртежом.

Нацртала је своју породицу. Мама, тата, она и бата, држе се за руке и плачу. Над њима велико жуто сунце. И сунце плаче.

Бол до јаука.

И тада је негде из дубине бића, из искуства предака, као последња одбрана, провалила псовка.

Изговорила је речи са графита, којих се застидела, прочитавши их први пут и схватила да суштина није у вулгарности, већ негде сасвим другде.

Гласно је, као и сви њени пре ње, изговарала:

"Европо, јебем те глуву"!

ЗАКАСНЕЛИ ОДГОВОР

Ученици старијих разреда гимназије нису могли да објасне онима млађим, из првог и другог разреда, да је математичар из њихових прича (назван Даркер, због црне косе и браде, а нарочито строгости, којом их је у "црно завијао"), и благи, као деда-Мраз бео папа-До (Добрица), исти професор.

Између Даркера и папа-До-а прошла је само једна школска година.

Изгледало је да пролеће те године ни по чему неће бити другачије од прошлих. А било је.

Небом свеци нису војевали и прилике различне метали. Но, земаљске прилике су слутиле на зло.

Завршила се школска година. Јунска генерација је отишла на одслужење војног рока. Већ у августу су почели да стижу позиви и онима који су војску одавно одслужили. И Даркеру.

У равници, крај велике реке, схватио је да је живот једначина са безброј непознатих. Није се више питао да ли се све то заиста догађа и да ли је то могуће. Ишао је у извиђања, научио да је најважније преживети и вратити се, и још је неке ствари учио поново. Раније научено, овде није вредело ништа.

Кад је остао одсечен са рањеним војником, бившим ђаком, пробијао се кроз шуму, носећи га. Пред залазак сунца је опет почело да прашти. Парче гранате га је закачило, али и Милана, сада опако. Вукао га је све док бол није надјачао и вољу и жељу. Снаге му је давно понестало. Сместио се испод дрвета, а Милана је, најбоље што је умео, наслонио на своју здраву ногу.

Гледао је како наочиглед гасне. Ништа више није могао да уради. Милан га је замолио да му нешто прича.

Причао је најлепше приче из њиховог града, и о школи и девојкама. Као да ће магија речи спречити коб која се надвијала.

У смирај дана, већ замагљених очију, Милан је прошапутао: "Профо, ја морам нешто да те питам."

"Питај."

"Никад нисам радио оне ствари, је ли лепо волети жену?"

"Лепо је, много је лепо", понављао је, и кад дечак одговор више није могао да чује.

Страни извештач, који је прошао сва ратишта, касније је причао да такав призор, као из античке трагедије, нигде није видео. Идући са једном јединицом, на ивици шуме, наишли су на младог, потпуно седог човека, тешко рањеног, у наручју је држао мртвог војника (скоро дечака), и плачући певао. Тражио је да му преведу речи песме.

Превод је гласио: "Мој Милане, јабуко са гране..."

ТИХА УЛИЦА

Још јој није било тридесет пет година када је по други пут остала удовица, са троје мале деце.

Најпре јој се чинило да неће моћи сама, да неће моћи даље, но живот је текао. Подизала је децу, завршила започету кућу, опремила је. Створила је деци и себи диван кутак, са двориштем пуним цвећа и кућицом за птице (да и оне, бездомне, имају дом). Чинило се да је са старим крвником, животом, склопила мир, а онда је дошло пролеће 1991.

Све је морала да остави. Завичај, кућу, гробље.

Узела је децу, понела колико је могло да стане у три кофера и пошла за Србију. Останка и опстанка, тамо, професорки руског, Српкињи, није више било.

Сместила се код родитеља. Гарсоњера од тридесет два квадрата, њих шесторо.

Почела је да тражи старе другове са факултета, сви су на положајима, ваљда ће се и за њу наћи посао. Неки су се одазвали. Посао у трафици, одлично, само да ради, да не зависе од очеве пензије и инвалиднине. Отац је слеп још од оног претходног рата, и неуротичан и зао, али шта се ту може. Стисла је зубе. Богу хвала, деца су здрава. Није имала времена да мисли о свему што јој се дешава. Све је стизала, и да опере и преведе, закрпи, скува и нешто напише.

Најтеже јој је било да стоји у Симиној улици, пред Црвеним крстом у реду за одећу, али деца расту.

А онда је најмлађа, Бојана, почела да доноси кући каменчиће, да мама сазида кућу за њих, где им нико ништа не може.

Обећала је детету да ће сазидати кућу, велику, као ону тамо, и лепу, са двориштем и баштом и кућицом за птице и није заплакала.

Тако су прошле две избегличке године.

Једног поподнева, са колегама са факултета, пошла је до заједничких пријатеља. Са бучног булевара скренули су у тиху улицу, где је мирисало зрело лето.

И тада се у њој нешто сломило, препукло. Да ли је то било од шуштања дрвореда, руменила поподневног сунца, мира улице, удаљене дечије граје, можда је то био неки познати звук или мирис, тек, застала је. Ноге је нису држале, придржала се за ограду. Колеге су је прихватиле.

Деца из суседства су у чуду гледала два одрасла човека како плачу, држећу рукама жену која је грцала:
"Оћу кући, оћу кућиии...!"

О Васкрсу

Године Господње 1994.