ПОД ЗНАКОМ КРСТА

 

Под знаком крста
Утисци са изложбе Милана Милетића
Слика са изложбе Вељка Михајловића
Радосна молитва Драгана Мојовића
Хиландар
Размишљања подом књиге "Ка Хиландару" г. Душана Миловановића

   

 


 

ПОД ЗНАКОМ КРСТА

Хладна и гладна зима '93.

Београд какав не памтимо, без грејања, лекова.

Сиромашни Београд, а пребогат духом. То је она чудна снага овог народа да у тешка времена изнедри лепоту.

Ништа се код нас у миру и на тенане, никада и није стварало.

Ни у Немањићкој Србији није зидано и стварано, сликано и писано у потпуном миру, већ између ратова и несрећа.

А, касније, Раваница, Манасија, Смедерево и све потоње светиње и градови зидани су пред најездама и остајали, као белег.

Па по Угарској, после Велике сеобе, тек што се предахнуло, почело је грађење и стварање, вечно као живот.

И све то, стварано и грађено увек је било под знаком крста, симбола распећа и васкрснућа.

Ове тужне зиме се у Београду ипак догађају прелепе ствари.

Изложба крстова, аутора г. Душана Миловановића у МПУ, као знак, опомена и путоказ, да се вратимо својој суштини и себи.

Пролазећи са (и под крстом) кроз време, овај народ је опстао и остао свој.

Новембар 93.

УТИСЦИ СА ИЗЛОЖБЕ МИЛАНА МИЛЕТИЋА

Има један друм, ни широк, ни прав ни царски. Обичан је то друм, наш, сеоски. Поред њега, а преко шанца, велика јабука. Под јабуком кућа. Пред кућом је сањарио дечак. Кад је одрастао, сликао је своје снове. И насликао. Јабуке, црвене (какве се у сновима, радосно котрљају) и хлеб и трешње на плавом.

Много прелепих слика је насликао и постао велики сликар. После много година, сада, као познати уметник опет је сликао трешње, на белом. Кажу да је само подлога различита, а да су слике исте. Иста је техничка перфекција, виртуозност, исто савршенство, али "трешње на плавом" су оне што су сувише високо за испружене дечије ручице, то су мале румене радости. Друге су савршене и налазе се у великом свету. Тамо су такве. Првима осећам укус, другима не.

(На овакав начин се обично не говори о ликовном делу, но, не умем другачије, нисам стручњак и не мешам се у њихов посао. А слике се гледају очима и душом. Ја гледам на овај други начин.)

Насликао је старицу како чека на прозору. Лика изморена, неки кажу претешка лика. А не знају ништа о рођењима и сахранама. Кад се роди малено, жуђено, једва дочекано, па га Бог узме, а још не крштено, а онда поред гроба посаде шљиву. Знате ли господо колико је таквих шљивица та старица посадила? Провела живот радећи по киши, сунцу и ветру, на њиви, туђој, за надницу. А једино дете које јој је остало, ишколовала. Завршило велике школе и отишло у свет. Старица мајка чекала дуго, дуго па руком која држи тешко лаку оловку, а лако тешку мотику, написала: "Драги сине, мајка чека, писма нема. Кад иде поштар па му празна торба, ја на њега кивна. К'о да је он крив. Само би да знам да л' си добро, дал' ти је лепо тамо у далеком свету. И још сам нешто хтела да ти кажем, посро' ти се, сине, пас на школу, кад толику заврши, а једно писмо мајци не умеш да напишеш."

Ову старицу Мића Милетић није познавао и није знао њену причу, али је знао мајку, чудесног борца, одану, вредну, мученицу. Знао је бол и љубав и насликао је, као нико пре. Сликао је оно што се не да испричати, зато што слика оно што је иза прче. Ко то осети, зна, остали гледају боју и површину.

Тек му предстоји велики рад.

Сазрео је.

Гледам низ прашњав друм, и видим тихог, седокосог дечака (душа му дечја, не уме да броји године), како се враћа кући. Био је свуда по свету и онда се зажелео оне своје јабуке.

Узео је велико платно и ћути над њим. Кад проговори бојом, опет ће нам загрејати душу и оплеменити очи.

Добродошао дому и роду своме Милане Милетићу.

1995.

СЛИКА СА ИЗЛОЖБЕ ВЕЉКА МИХАЈЛОВИЋА:
ВЕЛИКА ЈЕ НЕБЕСКА СРБИЈА

Атмосфера на отварању, реакције посетилаца, разговори и коментари – слика су наших карактера, стања духа и одраз збивања.

Као на свим отварањима и сличним манифестацијама, окупио се фини свет разних фела. Телевизија није забележила ово отварање, а усрдно бележи изложбе цветића и ручних радова. Тако је лепше, са културом.

Тихи и смирени цртежи париских гробаља и најзначајније зграде Париза са тробојкама, али нашим, су деловали тако да нисам смела да дозволим да то што осећам дође до свести, јер бих почела да плачем, не да плачем него да наричем, али луксуз показивања осећања у "цивилизованим" друштвима је строго забрањен. Тамо се све одмах претвара у хепенинг и оцењивање изведеног. Сузу нико не препознаје.

Укочено сам ходала около, а до ушију су допирали коментари: "Веља почиње да се понавља" (са отегнутим вокалима, да би се показао педигре, односно, прикрило далеко место рођења, а Бог једини зна зашто се тога стиде), па класичне приче са много учених фраза без и мало суштине и чуђење: "Шта он мисли, коме ће ово да прода, ко ће то да купи"? Искрено забринутом господину сам морала да одговорим: "Па није сликао да продаје него да сахрањује, браћу несахрањену да сахрани. Оне што су костима обележили најстрашнију сеобу народа, оне поред туђих плотова и путева, а гроб Србин никада није продавао"! Познаник ме гледао са потпуним неразумевањем, промуцао је нашто и изгубио се у гужви. Да ли смо били на различитим изложбама или смо толико различити људи?

У време несрећне летошње сеобе, кад се није ишло према нечем сигурном и није Арсеније Чарнојевић са архијерејима предводио несрећни народ, када је једина сличност са оном давном сеобом била та што су "живи завидели мртвима", Веља је био у Паризу и све ужасе гледао на телевизији. Тада је одлазио на париска гробља и сликао, "да се утеши" рече учени човек. "Еј, брате, Србине, кад је Србин ишао на гробље да се утеши? На гробљу се нико утешио није. Души олакшао јесте, али утешио није"!

Нико није говорио о снази тих мирних линија, нико није поменуо да цртежи урлају као Пикасоова "Герника", тамо се све види и све је јасно, но, ми смо другачији.

И кад нам вриште коњи и претурају кола са оно мало понете сиротиње, и када после бомбардовања у јарку поред пута остану целе породице и кад се нема времена за исписивање имена на крсту од две укрштене сирове гране, ми стиснемо зубе, повијемо се мало и кренемо даље.

Докле ко' и како може. Веља је сликао. "Боже дал' су мученици нашли мира и спокоја? Боже, што не научисмо да живимо, само смо умирању вични"?

На цртежима лепо уређена париска гробља и мир. Вечнаја памјат. Синови оних што ту леже, помажу онима који бомбардују, колоне избеглица. "Волите Француску као што је она волела нас". И волели смо је и живели дуго са том љубављу, јер, ако је љубав, не може да буде лажна, само један лаже. Ми смо волели стварно.

Мир париских гробаља не ремети ништа, у вазама уредни букети цвећа, ал' нигде нема јабуке.

Ту, нашу јабуку, на радост румену, оставио је Веља својим цртежима свим знанима и незнанима на гробове, свој браћи.

Коментари, застајкивања и фразе, пољупци, честитке и неколико људи који су се поздравили са Вељом као да један другом изјављују саучешће. Нису проговорили ни реч, а разумели су се, сасвим.

Та наша бескрајна шароликост, од унинија до духовности, од саучешћа до равнодушности, од осећања до потпуног неразумевања, од суза до неосетљивости, наша су слика и прилика.

А опет, са изложбе нисам изашла тужна, Богу хвала, има добрих људи

На св. Јована српског

23. децембра 1995. године

РАДОСНА МОЛИТВА ДРАГАНА МОЈОВИЋА

"Нађи врата свог срца,
открићеш да су то врата
Царства Божијег
"

св. Јован Златоуст

Из велике прљаве улице пуне намрштених пролазника, шкрипавих тролејбуса и аутобуса што нахерени и претоварени стењу, треба скренути само пар корака и ући у галерију. Тамо, међу цртежима Драгана Мојовића је као у уточишту. То је заклон, тихо место, отишје, како се некада лепо говорило.

На отварању изложбе био је високи господин који није скидао шешир. Оком стручњака је гледао цртеже и не знам да ли је у њима успео да препозна радосну молитву Драгана Мојовића.

Теби се молим Ствараоче, што створи, васцели свет и украси га лепотом. Теби што обуче земљу травом да буде људима на углед, јер као трава смо, крхки, а вечно обнављајући, и трпељиви и нежни а кад спржи суша, кап милости је враћа животу.

"Слава Теби Ствараоче што ти се сва земља тихо моли".

И би речено – идите и множите се. И сви постељицу да плод почине, и с' љубављу да расте и да узлети, а за дар живота, делима да уздарје даје.

"Слава Теби за наду у савршену и вечну лепоту"

Како си благ и добар и близак нам у дане болести, кад се ходи тананом линијом између живота и смрти. Снага Твог Крста Животворног крепи и подиже болне, јер си нас за живот саздао.

"Слава Теби за празник живота".

Они који оставише траг доброг дела на земљи, трају, јер су уписани у Вечну књигу. Ти једини знаш и срца и дела и праведно ћеш судити.

"Слава Ти за обећање да ћемо се пробудити у радости не вечерњег дана".

Тихи бруј молитвеног шапата слика зрачи радошћу.

Мислим да је господин са црним шеширом био лишен ове лепоте, јер би у супротном скинуо шешир, ако не пред молитвом и делом, а оно пред чистим срцем и трудом
уметника.

По Младенцима

лета Господњег 1996.

ХИЛАНДАР

Изложба слика и цртежа Миленка Михајловића у кући Ђуре Јакшића

"Јер иако сам много пута пао,
ја нисам од Господа отпао:
јер се држим Њега
макар уздахом,
макар сузом,
макар вапајем.
"

Ава Јустин Поповић

Да живимо у времену бајки, извесно је, ликови у причама су мало измењени, но суштина је (до пред крај) иста.

Зла маћеха имала ружне синове и прелепог пасторка. Синови су излагали у најбољим галеријама, а пасторка су сакрили у малу кућу, да га не види много света, да не чује причу и не понесе поуку.

А прича је истинита и вечна.

Лутајући и тражећи се, изгубљени син стиже на домак Очевог Дома. По свету је видео сјај и беду, пуноћу и пустош, имао је све и није имао ништа.

Сећао се дома, а није знао како да се врати. Дуго луташе, бос, наг и гладан. Прале га кише, сушило сунце, уједао мраз, гонили ветрови и сеоски пси. Кретао се мучно и стопу по стопу клесао степенике у беспутној врлети ступајући ка стази која води кући.

Из далека је угледао Очев Дом. И би га страх. Хоће ли га примити? Гледа кроз сузе, а боје уплашене, немирне. У њему бесни бура и разара га, ломи на домак луке, ту пред сигурним уточиштем.

Иде около, не усуђује се да уђе. Осећа смиреност и молитву и за часак му се чини да за њега, распусног, тамо места нема.

Кад примири лудо срце, моли се цртежом.

Мора је велика крстионица.

У миру вечери ћути и прашта.

Просто било вама који одлазите и вама који сте дошли, просто вама што попут испраног камена старог храма бдијете овде.

Само јаки, благо праштају, као море што повуче у дубину и покрије заборавом.

"Праштајте и не помињите по злу".

Човек смерно стоји пред Домом. Бди. Ослушкује.

Миришу кипариси, траве и топле душе православне у молитви.

Не спава, упија све, више не осећа ни глад, ни умор, ни жеђ.

Тишина места испуњава тишину у њему.

"Ја стојим пред вратима и куцам"1.

Тишина бременита звуком, густа и жива тишина.

Безвремено, свечано ћутање пре рађања.

"Богом дарован размак времена"2.

Мук звона и свегрешног човека.

Кад се огласило прво, највеће звоно, заљуљао се свет.

Тишина је раскинута брујем који потреса, испуњава, узнемирује, препорађа, узноси и прожима до дна бића.

Придружују се, једно за другим, сва звона. Из бруја се рађа човек ослобођен од ишчекивања.

Новим очима гледа Дом Очев и од радости не зна дал' се то њему отварају стари прозри и врата или дом одлази негде, високо се узноси, ил' се то небо приклања земљи да види радост.

Преображен ступа на стазу, зна: "То је Пут"!

И отац га прима радосно: "Јер овај син мој бјеше мртав и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се"3.

Утишан, смирен, сада види Дом Очев потпуно другачије и слика без страха, ту је. Вратио се кући и нашао себе.

Вековима се, на најразличитије начине, понавља прича о блудном сину. Ова је испричана сликама и цртежима.

Да живимо у времену бајки, извесно је, но, у правој бајци дошла би вила и све слике Миленкове, из мале куће, однела у велике галерије, да би могли да их виде многи људи и осете светлост којом зраче.

У наше време, крај приче је другачији, зато што има зле маћехе, ружних синова, прелепог пасторка, само нигде нема добре виле.

29. маја 1996.

 

1 Књига Откровења
2 св. Серафим Саровски
3 Јеванђеље по Луки (15,24)

РАЗМИШЉАЊА ПОДОМ КЊИГЕ "КА ХИЛАНДАРУ" Г. ДУШАНА МИЛОВАНОВИЋА

Није јој било више од пет година кад је једног сунчаног дана, држећи тату за руку, ишла сеновитом страном Хиландарске улице. Питала је како се зове улица, па шта је то Хиландар, а тата је стрпљиво одговарао.

У дечјој глави су се ројиле слике. На морској плавети сунча се острво. Из зеленила израњају манастири. Тата је још рекао да се у народним песмама Хиландар зове и Вилиндар.

Дечја машта је све то обојила и највећи и најлепши манастир, Вилин-дар, израстао је више од свих, обасјан сунцем као роса на цвету. Прича о прелепом манастиру што светли, и татина сигурна рука у којој се губи малена шака, остали су у дечијој свести нераздвојно повезани.

Године одрастања и учења нису донела никаква знања о Хиландару, а ни о другим светињама. Кад су се времена мало променила, лакше су се налазиле књиге, записи, путописи. Затим су дошле фотографије, филмови и дуги разговори са онима који су походили Свету Гору.

Тако се, колико је било могуће, упознавао, Хиландар и Света Гора, али никад није било оног правог доживљаја што загрева душу кроз причу о свакодневним, малим стварима, где се најбоље сагледава суштина.

Топло сећање из детињства вратило је читање књиге г. Душана Миловановића, "Ка Хиландару".

Боравећи на Светој Гори, гледајући, радећи и учећи, радост виђеног и доживљеног, аутор дели са читаоцима.

Топлом речју, умивеном реченицом, каткад фотографски прецизно, а опет, широким потезом, као сликарском кичицом, осветљава пределе, описује светиње, малене скитове и велике манастире што чувају душу свог народа (можда смо и раслабљени јер нам дуго нису дали да сазнамо где нам је душа).

Листају се векови, пред прозоре душе израња неисказана
лепота.

И не као читаоци, већ као сапутници, преваљујемо велики ходочаснички пут (све до самих Хиландарских врата, где се књига завршава), а све уз причу о стварима и догађањима која су тамо другачија и необичнија, него било где под капом небеском.

Мирис, боје, сјај звезда, величанствени мир храма, ћудљиво море, речима ко да искаже?

Света Гора се и не сагледава очима већ душом. Тако је гледају оне чија нога никада неће ступити на то благословено тло. Где, као ни у Олтар, жене не улазе, већ ходочасте духом у молитвеним мислима.

На Светој Гори свако добија оно што тражи. Туристи спољашњи сјај и лепоту грађевина, научници обиље материјала за истраживања, а онима који траже више од појавног, према заслузи бива и дато. Књига "Ка Хиландару" се не препричава, већ чита, зато што се не може препричати како са страница исијава вера и љубав и нада, што оном ко уме да осети, додаје кап светлила у кандило душе.

Нигде се као на Светој Гори не доживљава Православље. "Које није само црквеност и обред, то је живо осећање, то су оне живе силе без којих народ не би могао да живи. У њему нема чак ни мистицизма, то је чисто човекољубље, то је лик Христов". (Достојевски, Бележнице, 1876-1877). Растући, сазнајући и у Христу узрастајући, све више осећамо сигурно руку Оца, који нас овако грешне и недостојне води, јер он је Пут и Истина.

Отуда оно пробуђено сећање са почетка овог записа. Ствари се сагледавају на много начина. Читајући, осећамо се као
дете које је из сенке гледало осунчану страну улице и
обичну плаву таблу на којој је белим словима писало
"Улица ХИЛАНДАРСКА" и замишљало чистим дечјим срцем чудесан свет који се сакривао иза једне једине речи.

Дете тада није могло знати да ће и када одрасте сазнавати о Светој Гори кроз и иза речи, али је научило да све оно што се телесним видом не може видети и руком додирнути, душом спознаје, види и осећа.