ЗАПИСИ

 

Мари Ан
Мојовић
Слика града
Април у Београду
Чувар паса у кризном периоду
Босонога песникиња
Релација Панчево-Београд
Октобар
Имена
Доживљај

   

 


 

МАРИ АН

Мари ан није могла да преброји салоне у кући у којој је рођена зато што их је било више него прстића на рукама.

Расла је у изобиљу, вољена и мажена.

Кад је одрасла, о њеним очима се говорило да топе мушка срца. Све јој је било дато. Таленат, богатство, лепота.

Само су једно пропустили да је науче. Нису је научили разлици између живота и сликарског платна. За разлику од живота, сликарско платно може да се баци или премаже, па наслика поново.

Што су слике бивале боље и она се пела ка успесима и признањима, послови су падали све ниже и ниже.

Живот је схватала као игру и играла се, а онда се он, стари препредењак, живот, сурово поиграо са њом.

Сада има соба мање него што је прстију на једној руци, а све би могле да стану у један некадашњи салон.

Мари Ан не сакупља крхотине и не износи своју тугу на трг.

Тихо уређује свој кутак, где је све, до најситније стварчице, брижљиво одабрано, а део нечег лепог и великог, што је исцурило из шаке, као песак кроз прсте.

И последњи бутик је затворен. Преко излога са најлепшим и најелегантнијим моделима, спуштене су жалузине.

Мари Ан живи у граду чија се историја исписује двоцифреним бројем векова. У сновима је походи некадашњи сјај. На јави зна да се он никада не може вратити, и не мари што је суграђани не разумеју, а и како би?

Никада становници долине нису схватали поступке властеле из двораца на бреговима.

Кад је метална завеса прекрила излог и врата последњег бутика, сви су радознало загледали њене очи, које су постале тамније, као море у предвечерје, губиле сјај, али задовољство да у њима виде сузу, није никоме пружила.

У свему што јој се догађало, није заборавила да има оних којима је много теже него њој. Сакупила је све што је преостало, најлепше моделе, и послала је девојкама у Србију.

На телевизији се свашта прича, али она зна да јавна истина има више лица. Њени родитељи су били протестанти. И она није заборавила како је бити издвојен и обележен, без обзира на статус и богатство.

Зато Мари Ан шаље лепу одећу девојкама у Србији.

Нека се радују. Нек' им буде топла ова зима и лепо пролеће које ће доћи.

Младост тако брзо пролази. То она најбоље зна.

Девојке из далеке Србије никада неће упознати Мари Ан, и неће знати њену причу, али ће осетити љубав и племенитост жене из Луксембурга, знаће да нису саме, а онда ће одећа, од срца дарована, бити стоструко вреднија и лепша.

Радост и смех тих девојака, грејаће срце Мари Ан, која живи у малом стану, и без обзира на број соба, она је била и остаће војвоткиња духом.

9. октобра 1996.

МОЈОВИЋ

Нигде толико човека као на Мојовићевим сликама. Не као присуство, већ одсуство. Човек као дело и време, време за човека.

Само човек мери и њему значи време. И онда кад га негира, време га одређује.

Обрађен камен времена, обрађен људском руком, чека и показује.

Слушам и чекам да умни људи кажу нешто о неприказаној, а израженој жени на сликама. Не помињу, као да је не виде или прећуткују.

Жени – тајни, као прапочетак

Жени – страху, као љубав

Жена је мајка земља – прародитељка и обратно.

Никад нешто тако танано, чедно-чулно, нисам видела.

А пре одласка, лагано свијам оно лепо, што остаје после гледања слика. И касније, идући улицама, затварам очи, окрећем главу, да не видим друге слике кроз излоге и прозоре, да не обешчастим лепоту, коју чувам иза капака.

Та, понета лепота, је уточиште души растрзаној између мора и континента и тихи је смирај, а зрачи нечим што се отима објашњењу и причању, али просветљава.

На вечери АИКА,
поводом 20 година сликарског рада
Драгана Мојовића.
3. фебруара 1994.

СЛИКА ГРАДА

Тек кад се зазелене врбе и расцветају сунцобрани пред кафанама, пролеће је стварно дошло. То је непогрешиви знак да мраза више неће бити.

Друго је пролеће од кад су на улицама једина возила са страним регистрацијама, она која доносе хуманитарну помоћ.

Упркос свему, отварају се изложбе, представљају нове књиге, малобројна публика слуша класичну музику.

Прво сунце изводи људе у шетњу.

Пензионери бране давно одбрањене ставове, полемичари доказују своја гледишта. Нико никог не слуша, а сви љуто завађени и увређени другачијим мишљењем.

Трубачи из унутрашњости обилазе центар града и залазе на подручја сталних уличних свирача. Неравноправни дуел, лимени инструменти су јачи.

Око камере бележи слику града и остаје запис.

На углу улица Краља Петра и Кнез Михајлове, жамор се стишава. Људи се склањају и са поштовањем пропуштају неког да прође. Пред "Грчком краљицом", сви, без обзира на политичка и остала опредељења, устају да поздраве човека крхке грађе, као са фресака.

Сам, без пратње и помпе, без спољних ознака достојанства, а достојанственији од свих, према тролејбуској станици ишао је Патријарх српски, Његова Светост, Господин Павле.

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Кад је докторка М. отишла у пензију жалили су и пацијенти и колеге. Њој је првих месеци било необично и празно, а онда се родио унук и све је добило нови смисао.

Сада је ту локнасти плави маслачак, око кога има много посла. Није ни размишљала о висини пензије којом јој се држава одужује за тридесет и пет година рада. Увек је била уредна и скромна. Но, залихе су почеле да се топе. Једног дана је установила да више нема ни један цео пар чарапа.

Кад је извела унука у парк, чинило јој се да сви гледају у закрпљену чарапу, а онда је рекла себи да је она само једна стара жена и да се закрпа не види.

У парку младо пролеће. Пензионери претресају старе приче, чијих учесника одавно нема.

Са клупе гледа децу како се играју у песку.

Дан је диван, унук дорастао до градитеља пешчане куле.

И заборавила је на закрпљену чарапу.

Видела је госпођу Д., њену некадашњу пацијенткињу, последњи изданак старе, богате, београдске породице, како иде
алејом.

Закрпа почиње да пече.

Но госпођа Д. се није зауставила, елегантна као и увек (шешир, тегет костим и свилена блуза), само је поздравила докторку лаганим наклоном и прошла.

Ваљда јој је било непријатно да застане.

Њена лепа ципела (модел "Париз 70.") је била пукла на пола и видело се парченце жице, којом је невешто увезана.

Април у Београду, '94

ЧУВАР ПАСА У КРИЗНОМ ПЕРИОДУ

Време је ове зиме као из Почетка буне на дахије. Божић као Ђурђевдан. И још се што шта променило.

Господин са малом пензијом покушао је да обезбеди додатне приходе давши следећи оглас: "Пензионер, љубитељ животиња, чувао би и шетао пса".

После пар дана, отишао је да провери да ли се случајно неко јавио. На огласном одељењу га је чекала гомила одговора са понудама. Направио је ужи избор и почео да обилази будуће послодавце.

Сусрео се са неким новим сојем људи, пребогатим власницима расних паса, за које није ни сањао да ходају, односно, возе се овим нашим улицама.

Сви пси су, за разлику од власника, имали одличан педигре. Највише је плаћао власник фирме за превоз покојника. Од овог рата имао је вајде, очигледно. Тражио је да његов шетач паса буде факултетски образован. Ваљда је мислио да ће тако испунити сопствену празнину после основне школе.

Господин се ипак одлучио за понуду власника лепог кокер шпанијела.

И, тако су се срели бивши студент и његов некадашњи
професор.

Да, заборавила сам да вам кажем, шетач паса у кризна
времена је професор универзитета, у пензији.

Чудни су путеви Господњи.

О Божићу '94.

БОСОНОГА ПЕСНИКИЊА

Лепо то звучи, саме се слике намећу, ренесансни трг, па фонтане и босонога песникиња.

У Београду то подразумева нешто друго.

Гужва у тролејбусу, стара песникиња на првом седишту. Младић седи до ње и каже јој да неко маше са Теразија. Песникиња гледа кроз прозор, а младић јој изува ципелу, леву. Његов ортак то ради са десном. Нестају у гужви, јер је тролејбус управо стао. Путницима, већ огуглалим на сваковрсна понижења, ово ипак прелива чашу.

Трче за крадљивцима, сустижу једног и отимају му ципелу. Други, видевши шта се догађа, баца ципелу далеко на плочник и бежи.

За време потере за ципелама, не схватајући шта, како и зашто се све то догодило, стара песникиња је стајала на плочнику у чарапама.

Тог дана је у Београду било -40 Ц и опако је дувала кошава, а Теразије су биле прекривене дебелим ледом.

Путници су песникињи вратили ципеле.

Да ли је ово прича са хепи-ендом и да ли нам је и за ово крив ембарго?

Децембар ‘93.

РЕЛАЦИЈА ПАНЧЕВО-БЕОГРАД

Из хладних станова у мокро јутро пуно бљузгавице шљапка се на посао.

Снег од мокрих крпа. Воз касни сто четрдесет минута.
По сату је свануло.

Чекаоница препуна, мокри, изношени капути и ципеле, завежљаји и торбе.

Боже мили где ли ми то премештамо своју сиротињу?

Млада мајка са двоје бледуњаве деце и торбом покушава негде да се смести. Мрки људи је ћутке пропуштају до пећи. Студенти цупкају и ћуте. Ни стална поставка службеница-домаћица не размењује рецепте из ратног кувара.

Тишина.

А онда се он огласио негде из угла. Баш га брига за све што се нама дешава, он пева своју летњу песму.

Драги, мали цврчак. Хвала му на мрвичку одавно негде затуреног лета.

Кад је пао први снег децембра 1993.

 

ОКТОБАР

Почиње Сајам књига. Није као некада, али траје. Много је добре књиге, мало нових наслова, доста старе таштине, набеђених и осталих уметника.

Био је вашар, а на вашару...

ТВ ће опет пратити Сајам. Закрпе се неће видети.

ИМЕНА

Давно су ови заборавили да ствари називају правим именима, па казнама којима нас свет кажњава, тепају ембарго, санкције.

Кажњеници јуре по пијацама и купују купус. Из тога би се извео закључак, биће сарме ове зиме, али...

Reductio ad absurdum.

Ни они преко нису бољи са правим називима. У новоговору се уместо уобичајеног назива за становити мушки орган каже "њежник". Чуј, молим те, можда је то, за неке тамо, прави назив, или само панично беже од ћириличног, робусног назива. Фуј Фифи.

ДОЖИВЉАЈ

Да код нас нема отуђења сведоче аутобуси. Господин који памти боље дане, прислања главу уз сапутницу. Она га опомиње да је преблизу, на шта се господин извињава и каже: "Заиста нисам имао намеру да будем непристојан, али ви тако пријатно миришете, а то је једино лепо што ми се последњих месеци догодило".

Октобар '93.