ПРОЗОРИ ДУШЕ

 

Успомена
Воће
Верност
Плетеница
Незаборавак
Жеља
Капљица
Писмо пријатељу

   

 


 

УСПОМЕНА

Чудно људско сећање. Заборавља се оно за шта се мисли да се никада неће заборавити, а памти нешто што није ни постојало као догађај. Остане лице које, повремено се јављајући из сећања, прати кроз живот. Носи се исечак нечијег времена, делић живота некога кога смо случајно срели, запамтили и сачували.

Свако у себи, а да тога није ни свестан, носи делиће туђег живота.

Јесење поподне, кад се рано смркава и пада ситна, досадна киша, на железничкој станици изгледа још туробније и безнадније. Вагони са дрвеним седиштима, прљави, туберкулозних сијалица, без одвојених купеа, као из старих филмова, чекају путнике.

Кроз општу вреву провлачи се млада жена (скоро девојчица) са великом торбом и бебом у наручју. Измучена, тихо се спушта у угао вагона. Ромиња киша. Воз креће кроз покисла предграђа. Монотони ритам точкова и мајчина топлина успављују дете.

Онда нечији поглед. Подиже главу и види младића у сакоу од твида. Прва мисао јој је била да му је сигурно хладно, лако је обучен, а сако је наквашен.

Он стоји на улазу у вагон, не улази, а не спрема се да изађе. Стоји тако и гледа је. Шта ли му се догодило, зашто тако тужно гледа?

Вршњаци су, можда је само коју годину старији. Размишља да ли га познаје са факултета, можда би требало да се јави, али заиста га не познаје. Нешто горко се пење у грло. Дете се мешкољи, нежно га грли и привија, као штит и одбрану од мисли које навиру. Није важан факултет, најважније је дете, за њега вреди све жртвовати. Скреће поглед, што се враћа младићу који је нетремице гледа. Иако потпуни странац, осећа да га зна, а сигурна је, никада се нису срели. Сагиње главу да не гледа у очи које се не смеше, у њима је нешто чудно, лепо и дубоко. Можда се вара. Њему је само хладно у мокром сакоу од светло тачкастог твида.

Зашто је тако упорно посматра. Ни речи ни осмеха, само поглед који узнемирава, продире у неке скривене кутке душе. Зашто?

Дете се пробудило. Забављена око детета није видела кад је отишао. Воз је стајао у станици. Улазили су нови путници попуњавајући испражњена места. Место поред врата је остало празно. Онда се све опет стишало и наставило се равномерно клопарање точкова, мењајући ритам само на скретницама.

Осетила је лагани бол. Као кад се схвати да се изгубило нешто драго. Зашто уопште размишља о младићу који је у суморно јесење вече стајао на вратима вагона?

Тама је све покривала док нису изрониле светиљке са лепезама од кише. Стигли су до њене станице.

Прошла је та јесен, па многе друге. Никада више није видела оног младића. Понекад би га се сетила, упитала зашто ју је онако чудно гледао и сама себи одговарала да га је сигурно подсећала на неког.

Из светлог сунчаног јутра зри врео дан. Гужва на улици, и одједном без икаквог повода израња сећање од пре двадесет и више година. Тужне очи и покисао сако. Замрзнут делић времена као са старе фотографије, делић нечијег живота што се са њеним укрстио, попут возова у мраку, и нестао.

Зашто се памти нешто потпуно неважно, нешто у чему није било ничега, или можда јесте само се није препознало?

10. јуни 1996.

ВОЋЕ

Живела је у кући са прозорима што гледају на реку, где је свијала свој мали свет и велику жудњу. Чекала је некога и месец јуни звала старим именом "месец чешнар".

Прво је у малу, плетену, кошарицу ставила трешње (мале румене радости), па вишње. Мареле су мирисале на неке давне дане у кући поред мора, а потом су јабуке петроваче, кајсије, брескве и крушке скидале листове из календара.

Онда су замирисале диње.

Сетила се оца, који је некада говорио да су диње, кад је он био млад, биле слађе и раскошно мирисале. Смејала се смехом раних воћака и одговарала да то нису мирисале диње него младост. Сада себе није смела да упита да ли су заиста диње мирисале другачије онда кад су лета била радост и оно што се памти.

Дошло је време грожђа и шљива са машком, а затим јесењих крушака што су цело лето сакупљали сунце, дуња, златастих и малчице опорих, кестена (које нема ко да пече на угловима улица). Са маглама су стигле мушмуле и недозреле оскоруше од којих се јеже уста.

Сви листови из календара су се потрошили. Корпица за воће је била празна и више није могла да чека госта.

Тек тада се погледала у огледало. Уместо свог, видела је лик из приче о нахочету, које никада није плакало, јер је веровала да је остављено зато што је плачем будило родитеље. Тихо је чекало да неко његовима јави како је сада добро и да их неће никада узнемиравати сузама, али нико није дошао.

Окренула се од огледала, склонила са стола корпицу за воће и отишла из куће са прозорима што гледају на реку, јер тамо станују само успомене.

Новембра '94.

ВЕРНОСТ

Дуго је по одласку Човека сањала дане смеха и игре, ослушкивала, гледала низ пут и није прихватала коначност
одласка.

Онда се, лоповски, на превару, у груди почео да увлачи згрудван, тежак, потмуо бол. Мислила је да ће временом проћи, но, пролазило је само време.

Није бројала године.

Навикла се да живи са тим клупком које гуши, постало је део ње.

Сви су мислили да је заборавила и привикла се, ничим није показивала да га се сећа, али их је изненађивала жестина са којом је све његово чувала и бранила.

Нису ни сањали да не чува сећања него живот сам.

Страсно се бавила послом, кретала међу људима, али није дозвољавала да јој се ико приближи.

Када више није очекивала повратак, и уопште, ништа није очекивала, он је дошао.

Знала је, осетила, да се није вратио, само је свратио. Тада јој се учинило да не може више да се радује. Ни трага оном негдашњем дивљем радовању.

Све је било тако уобичајено, присно, топло, као да је никада није ледила његова одсутност.

Села је поред њега, савила му се иза леђа, сасвим га обгрливши и ставила му главу у крило.

Насмешио се, тако су некада седели. Помиловао је и телом му је прострујао чудан осећај.

Њено чврсто и витко тело зрачило је миром, сигурношћу и бескрајном верношћу. Потпуно предана, а своја, уроњена у њега, а самосвојна. Почивајући у његовом крилу, онај давно згрудвани бол је нестајао, преливао се у нешто познато и лепо, као златасти прах давних прича. Била је, после дугог времена, потпуно срећна. Срећа је једина реч која за то
постоји, али за такво стање не постоје речи. Речи се говоре,
а дубоким ћутањем се воли.

Кад је одлазио није му лизнула руку. Њен сој то не ради. Они су стара поносна раса шарпланинаца.

Шарпланинци су једини пси који немају газду или господара него свог Човека.

ПЛЕТЕНИЦА

Ишли су булеваром. Огледала се у излозима и рекла да треба да скрати косу.

"Коса ти је лепа, немој је шишати, нека расте".

Засмејала се, радосна што он каже да има лепу косу.

После није било шетњи булеваром, ни парком, уопште више није било шетњи. Платанима је порасло лишће, зелено шуштало, па пожутело, а онда га је одувала кошава и на крају је све покрио снег.

Тада је он отпутовао негде далеко.

Следећег пролећа везала је косу у реп и купила велику географску карту. Сваке вечери је оловка путовала према њему, прелазила границе, промицала поред малих, успоравала поред великих градова и све тако до севера где би се невољно заустављала сасвим близу града у коме је сада живео. Измишљала је путеве којима ће проћи и улице, али кућу није могла да нађе, јер се оне не налазе на географским картама.

Коса је порасла толико да је морала да сплете плетеницу. Дужином косе мерила је време растанка, у таквим случајевима часовници су сасвим неупотребљиви.

Сањала је како путује према северу, иде зеленим и смеђкастим, па тамно смеђим пољима географске карте. Годинама исцртавана путања се стално губи и брише, а коса предугачка и расплетена, заплиће се о жице меридијана и не може даље. Будила се престрављена и у јастук сакривала шапат: "Он ће доћи, по дужини косе знаће колико га волим".

Та, последња зима је била страшна, дуга и ледена. Кад се пролеће коначно наканило де дође, свратило је тек онако, ко од беде, реда ради, измамило цветиће и паперјасто лишће, па отишло, а оставило врућине као да је лето. Млади танушни листићи су боловали од јарког сунца, нису стигли да ојачају. И њој је било вруће испод дуге косе, као испод шубарице, но она се радовала и није јој напамет падало да ту "шубарицу" скида.

Једног дана је долепршао телеграм јављајући да он долази.

Трчала је улицама и у себи говорила трамвајима "Долази, долази"! И клупама у парку, и дрвећу, и голубовима, и целом граду је немо објављивала да он долази. Није смела да прелепу вест врисне гласно да не уплаши радост.

Обукла је најлепшу хаљину, сплела златну плетеницу и отишла на станицу. Издалека га је угледала, променио се, остарио, али је још увек мирисао на стари смех и топле приче. Много је хтела да каже од једном, па су се речи сударале, саплитале, преко реда истрчавале из реченица и све је испало без везе.

Сели су као некада на клупу под платаном и пили црно пиво. Она пену, а он онај смеђи део који је њој био горак. Причала је мало сабраније о свему што се овде догађало. Расејано је слушао и одсутно одговарао на запиткивања, па је прећутала колико је пута плакала док се чешљала и кад би путовала географском картом. Није хтела да га растужи.

Од свега оног лепог, што је годинама смишљала да ће му рећи, није остало ништа.

Очи су јој се пуниле гроздастим сузама. Запитао је зашто плаче, ако јој се поклони не свиђају нека каже, па ће јој купити друге.

Поклони су били лепи и радовала им се, али је очекивала нешто друго, а то није могло да нигде да се купи, јер се не продаје. Да би забашурила сузе рекла је да јој је вруће и да јој је коса дуга и тешка.

Одмах је предложио да оду код фризера да одсече ту дугу плетеницу и направи лепу фризуру.

Он није разумео ама баш ништа.

У неверици се загледала у драге очи, трагала, али у њима ничега, од њега некадашњег, није било.

Стегла је срце на дозволивши да се у њега ушуња ни најмања успомена. Гласом одједном одраслог детета је рекла:
"Да тата, у праву си. Треба да одсечем плетеницу. Коса је
предуга и густа и тако је вруће под њом да ми се стално
зноје очи".

4. маја 1996.

НЕЗАБОРАВАК

Давно, давно, у маленој кући на планини живела је девојчица и имала је башту са најлепшим цвећем које је ико видео.

Сањала је раскошне, шарене снове. Јутром би их испричала цвећу и оно је пламсало бојама снова. Како је расла снови су бивали све лепши и богатији , а бојама цвећа се свако јутро дивило и само сунце.

Кад је зима израсла у пролеће, она више није била дете.

Тада су шарени снови избледели пред једним зеленим сном, који се понављао и од кога је цвеће заносно мирисало.

Сан ју је узнемиравао, збуњивао, плашио, а опет, желела је да га стално сања и стрепела је од јутра у које би могла ући без њега.

Девојчица се из пупољка развила у необичан цвет пут слатког сока. Схватила је значење сна. Више није смела да проживљава сласну језу и ишчекивања, игре, и ломног буђења, па је сан запретала негде дубоко и прекрила га цвећем.

Отишла је са планине и живела у месту где су снови без чари, праскозорја без румени, јагоде без мириса. Кад се нешто дуго и постојано жели и сања, на крају се оствари. Тако је и она срела онога кога је давно упознала у сну. Запретена искра је запламсала, а кад је прихватила позив за игру, разбуктала се. Знала је да ће се опећи, можда страдати, али следила је срце и сан, а не разум и да одустане није могла.

Он је живео у јави, а она је побркала живот и снове. Кад се игра завршила, човек из сна је отишао на други плес.

Вратила се кући уморна и без снова. Више није могла да чува тајну па је записала, мајушним писменима, на зрнима проса читав живот.

Није писала данашњим словима, која се само слажу у речи, већ прастаром азбуком живота, у којој је свако слово имало бескрајну пуноћу и снагу и све је у њему било садржано. Кад је завршила, тајну је поделила са птицама, давши им да покљуцају зрневље. Свака птица је знала по један део приче, а никада се све нису могле сакупити, и тако је, иако речена, тајна остала неиспричана. Птице у сва годишња доба певају своју причу о лепоти љубави, животу, несаницама и сновима који могу да заробе.

Зато у пролећне ноћи пуне мирисне месечине, славуји буде девојке из сна, кад их прожима слатка језа а тело бриди немиром којем узрок не знају.

Снови су безазлени док остају тамо где им је место. Ако се сретну на јави, онда се неумитно страда.

Птице певају различито, но један мали тон код свих је исти. Последњи знак накнадно је дописала на сва зрнца. Он каже: "Живите јавом, а не сном"!

Сањајући снове од којих је цветало и мирисало цвеће, оставши и без јаве и без сна, није знала зашто се све претворило у мору.

Узрок њених невоља била је грешка у имену цвећа. То је спознала једна птичица, али више није имала коме да каже. Цвеће којим је некада давно прекривен запретени сан звало се незаборавак.

31. маја 1996.

ЖЕЉА

Болничка соба је сад њен свет. Топола у прозору, читав видик. У соби, испод прозора два кревета одвојена нахткаснама. Преко пута је лежала старица. Волела је да слуша њене приче о њивама, башти, јагањцима. Упознавала је свет присан са природом, њој, детету са асфалта, до тада непознат и стран.

Једне ноћи, кад се густа месечина уливала кроз прозоре, сребрила под и млечом обавијала кревете, изгледало је да на свету не постоји ништа друго сем тихог старичиног гласа који је питао: "Реци ми ћеро, молим те, јел' лепо кад те неко пољуби, онако, одистински, мушки?".

Да је у том трену засијало сунце, не би се толико изненадила, промуцала је нешто, а старица је наставила да говори.

У тишину собе потекла је прича.

Било јој је седамнаест година кад су је удали. Сиротињску кћерку у газдинску кућу. Сви су били задовољни, а како је
њој и младожењи нико није бринуо.

Она је ту да слуша и ради, а он има само четрнаест година и нико га ништа не пита. Нису је узели да би уживала, јер ништа није имала сем лепоте и снаге. Газдинској кући требале су руке, да раде. Био је рат и немаштина и глад, а њихов хлеб никада није био сладак. Њиве, виногради, штале, све је то њу чекало.

Док јој се муж са вршњацима вијао по врбацима, свекар је заповедао, а свекрва, скрхана тешким животом и радом лежала је у постељи. Једино је од ње, свекрве, немоћне и болесне имала заштиту и поуку. Научила је како се кува и меси, слави слава, дочекују и испраћају гости, спремају даће.

Дечак за кога је венчана, размажен и плаховит, израстао је у обесног младића. Најпре га је гледала као млађег брата, а онда је он у вароши упознао многе тајне које она није знала и оно мало присности међу њима је нестало.

А њено се знало.

Устајање пре зоре, мешење хлеба и пристављање ручка за раднике, и док се кува она по мраку иде да музе краве. Кад зора забели са радницима на њиву.

По некад би у бразди, онако стасита и бујна, исправила леђа и помислила: "Боже, што ми даде овакву снагу, шта ћу с' њом"? Па се брзо савијала и чврсто држећи мотику копала брже од свих. И децу је изродила. Два сина. "А све у мрак, он се сам' примакне и одмакне, реч не проговара".

Кад се запослио у вароши у кући ни оно мало помоћи од њега више није било. О његовој вези са једном веселом удовицом су сви говорили, само она није смела ни реч да каже.

Свекар и свекрва нису дочекали да прате унуке у војску. А синови, завршили школу и отишли у свет.

"Нико неће да остане на земљи, зашто је то тако ја не знам. Земљица ти је к'о чељаде, спустиш ли руку на њу, порадиш ли, она стоструко враћа рађајући".

Стари сјај газдинске куће је трајао. Испод тога били су пустош и хладноћа.

Синови су долазили само преко лета, задржавали се кратко у одласку или повратку са мора. Чекала је унучиће, снатрила како ће да их привија на груди, свија у крило и прича им приче, а кад су долазили, са њима није могла да разговара. Мајке, туђинке, нису умеле да уче децу Српски, а очеви за то нису имали времена, ни жеље. Уклопили су се у нову средину, нису хтели ничим да се издвајају, лепо су зарађивали и било им је (по њиховим мерилима) сасвим добро.

Низали су се дани као венци сушених паприка, слагали у месеце и протезали у године.

"Кад погледаш, мислиш нешто, а у ствари ништа".

И сад, пребирајући по успоменама, сетила се жеље, једине жеље коју је у потаји сањала.

Кад су овакве ноћи луде месечине није могла да спава. Излазила би на трем. "Мирише пролеће, ја зрим, а залуд. Нико да окуси"! Желела је да је пољуби неко "онако", одистински, право, мушки, ал' не би никад"!

Хтела је да каже старици да је требало да се буни, да уради нешто са својим животом, забога, ово је двадесети век, но старица се заћутала. Ближила се зора и њу је савладао сан.

Пробудило је комешање и ужурбани кораци. Окренула се и видела да је кревет преко пута празан, постељина скинута, а душек савијен на пола и пребачен преко ивице.

Плакала је као за најрођенијим и бришући сузе још дуго јој се чинило да у соби лебди мирис неиспуњене жеље.

5. марта 1996.

КАПЉИЦА

Зимски дан на измаку. Румени зраци завирују кроз прозор. Са стрехе капљу леденице. Сунце их боји и отапа. Кад лед запламса, нестаје.

Загледао се у капљицу на крају ледене свеће. Треперила је бојама дуге и сазревала на сунчевој петељци. Без даха је
пратио, не желећи да падне и опет се претвори у безобличну воду.

Нека потраје чудесна игра настајања, живота и нестајања.

Из годинама слаганих, па заборављених успомена изронила је слика.

Био је у четвртом разреду гимназије када је дошла млада
професорка књижевности. Одједном су сви почели да читају
и учлањују се у литерарну секцију. Њена предавања су била мале свечаности и отварала су нове видике.

Све их је освојила. Никако се не би могло рећи да је била
лепотица. Била је крхка, грациозна и пленила нечим особеним. Волели су њен глас и мирис којим је одисала, а због насмешених очију су је звали Тавита (кошута). Пре краја првог тромесечја, био је, као и већина дечака из четвртих разреда, безнадежно заљубљен у професорку књижевности.

Слатке муке прве велике љубави су трајале целе зиме.

С пролећем се све променило. Морало је много да се учи за матуру, а и вршњакиње су пропупале, гледао их је новим
очима и питао се где ли су се до сада скривале.

На јесен је отишао у велики град.

Нова лица, сусрети, дружења, музика, љубави "деце цвећа"

лудих шездесетих. Гладне очи су све хтеле да виде. Све је требало да се проба, окуси, додирне, испита.

Ипак, студије је завршио на време, добио посао, оженио се, стигла су деца, но смирио се није.

Једне ноћи је сањао чудесан сан. Сан, сновиђење, шта ли је то било, ни до дана данашњег му није јасно, али се урезало дубоко, дубље од свега што је на јави доживео. Сањао је своју некадашњу професорку, Тавиту.

Срели су се крај неке тихе воде. Она се смеши и маше. Он трчи, а ноге се успорено крећу. Никако да стигне до места
где лежи на плажи. Кожа јој је топла, мека, податна. Види сићушне кристалиће соли како се пресијавају, а на стомаку
јој је једна кап, једна једина капљица. Оживели течни драгуљ. У себи садржи сву лепоту и боје страсне жудње.
Лагано клизи и неодољиво привлачи.

Мора да попије ту капљицу, као да му од тога зависи сав живот. Пружа се поред Тавите. Кап измиче, споро, лењо, а дохватити се не да. Усне укуса зреле кајсије. Додирује сваки делић коже, нежно, љубећи, мамећи, грицкајући, молећи, шапућући.

Капљица измиче. Час је на уснама, па на трепавици, онда се спушта у ону нежну јамицу испод врата. Док усне стигну, она је већ на грудима. То трагање га испуњава неописивом радошћу игре. Тражи је на најскровитијим местима. Капљица се претвара у море. Заронили су загрљени. Лако дише под водом. Осећа сваку пору њене коже и усне и тело. Узбуђен је и по први пут без жеље за поседовањем. Дели, не потчињава.

Додирују се, преплићу, урањају једну у друго. Она трепери сваким његовим дамаром.

Не воде љубав. Они су љубав.

Буди се и смеје сам себи: "Да ниси мало престар за овакве снове"?

Полако се смирује, кад је заспао и наставља се исти сан.

Опет капљица трепери на телу и замамно дозива. Застала је код једног младежа. На уснама баршунасти додир. Кап измиче. Онда се претвара у водопад, низ који се стропоштавају. Није га страх, у њеном наручју је. Радост. Могао би да вришти од среће. Милијарде капљица се распрскавају на све стране. Водопад је висок толико да у подножје стиже само водена прашина. Путују кроз водену васељену. Међу свима, он распознаје ону једну једину кап за којом чезне.

Воле се пролазећи кроз све воде света. У топлим азурним морима кап је на домак усана, а онда се претвара у тамно
модро језеро што истиче у реку. Једно су. Ни једна литица
их не додирује, ни једна стена не повређује. Део су реке. Матица их носи, ковитла, увлачи у тамне вирове, изводи под врбово грање и носи ка плићацима. Не мисли, не види и не чује ништа, а опет, све стоструко види, осећа и чује унутрашњим видом. Као да је изашао из себе. Ослобођени тела доживљавају се онако како људи, ограничени кожом не могу.

Опет се буди. Излази на балкон. Ноћна свежина га смирује.

Враћа се у кревет, смеши се. "Све је ово ван памети, али лепо је". Кад је коначно заспао чекао га је исти сан. Нису стигли до краја.

Гледа драго лице, сваку црту, борицу, делић тела. Могао би савршено да је наслика, свиленкасти машак, сенке и кожа боје ћилибара. Руке клизе по телу, капљица се игра. Урања глава у њене груди. Мирише на нешто чисто, као беба и у исто време на страст. Два неспојива мириса, спојена у нешто више од самог мириса.

Укус мора и свежих шкољки појачавају жеђ. Трага за капљицом, ту жеђ мора да утоли.

Мењајући боје капљица зрачи милином, целим бићем је осећа. Истовремено су и вода и светлост. Можда је само пре рођења било тако лепо у постељици сатканој од воде и љубави. Тада се рађају у дан. Река се приближава ушћу. Некада су се ушћа звала саставци. Зашто су променила име? Зашто растајање и нестајање? Нема више раздвајања.

И свет се покренуо, заљуљао. Осећао је како се Земља окреће. Нису то звонила само звона, музика сфера се чула. Они постају две живе, пламтеће капи. Стапају се у једно, бивајући део бескрајног океана, који је само једна једина, велика кап, где нестајући, настаје се.

Зора га је затекла будног. Шта се те ноћи збивало? Од куда толико не појамне радости, лепоте, боја, мириса, љубави, сједињавања каква се живом створу не дешавају?

Престао је да се пита кад је схватио да не постоје речи којима би се сновиђење описало.

Касније је, несвесно, у свакој жени тражио нешто од сна.

Путовао је по свету, лутао, писао, трагао. Наилазио и сретао разне укусе, мирисе, лица, мале и велике љубави, а никад
потпуно задовољан. Увек је недостајало још зрнце нечега
до пуног укуса, још једна капљица до потпуног задовољства.

Сунчано зимско поподне топи ледене свеће са стрехе.

Он, уважени књижевник у зрелим годинама, без даха зури у капљицу са леденице, налик оној из сна од пре три деценије.

И док се кап, једра и отежала, откидала и падајући губила боје, сјај и лепоту, схватио је да се читав живот понашао као леопард из једне књиге коју је читао још као дечак.

Кад је експедиција истраживача високо на планини, у области вечитог леда, пронашла смрзнуто тело леопарда, сви су се питали: "Шта ће леопард на овој висини"?

"Следио је погрешан траг" рекао је неко.

И он је, тражећи савршенство (које од Адамовог времена, није више дато палом човеку), следио погрешан траг.

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

или шта би Настасијевић написао у Земунској болници

- кардиолошко одељење -

Ни чаробан ни брег,
а туга иста.

Свет у свету.
Издвојен.

У сумрак питање.
Живот ил' сан?

Где утеха?
Реч блага?

Радост
Трачком просијала,
Зар дневима крај?

Молитву моју
убогу
Да л' чу Господ?

Тако би говорио Настасијевић,
зато што је био блесав и није знао
да не треба волети оне који га не воле.

Не арчи срце на камен, сломиће се!

КБЦ Земун,
16. јуна 1996. с