О човекољубљу Божијем

 

Неко ми је причао да се један човек увек молио Богу, да га не оставља на земном путу и да га прати као што је пратио Своје ученике на путу за Емаус ( Лк, 24. 13-32). На крају живота имао је овакво виђење: видео је себе како иде пешчаном обалом океана. Окренувши се, видео је трагове својих стопа уназад. То је био пут његовог протеклог живота. Били су ту и трагови још једног пара стопа. Схватио је да га је Господ пратио у животу, као што му се молио. На неким местима пређеног пута, видео је трагове само једног пара стопа, дубоко урезаних у песак, као да сведоче о тежини пута у то време. Човек са прекором рече Господу: "Ето видиш Господе, у тешка времена мога живота ниси ишао са мном!".

Али, Господ му одговори: "Сине мој, грешни! У најтежим тренуцима твога живота узимао сам те на своје руке и носио. Тако, сине мој, то нису трагови твојих стопа, већ мојих..."