О римокатоличком екуменизму (2)

Епископ Атанасије (Јевтић) 

Када је пре седам година ондашњи кардинал Рацингер, садашњи папа Бендикт XVI, као префект Конгрегације за доктрину вере, промулгирао кроз њу Декларацију Доминус Иесус (2000), и папа Јован Павле ИИ је одобрио, изнели смо тада наш критички осврт на тај текст.1 Рекли смо да је та Декларација, изгледа, била више намењена решавању унутрашњих проблема Римокатолицизма. Наиме, већ после 2. Ватиканског Концила, а затим што даље све више и чешће, у кругу римокатоличких теолога, и јерахије, и поготову лаика, јављају се оспоравања фундаменталног става Римокатоличке Цркве: да је она под Папом, као Намесником Христовим и Наследником Петровим, једина (јединцата, каже Р. Перић, дакле: уникатна) права и пуна Црква, чије је јединство само и искључиво у заједништву са Папом, тј. у потчињењу њему као Понтифексу Максимусу, Глави Цркве, Викариусу Христовом, итд.

Сада се појавио нови, доста краћи текст - Одговори на нека питања учења о Цркви - усмерен у истом правцу, тако да и он оставља утисак да је намењен за унутрашњу потрошњу. Међутим, судећи и по реакцијама бројних других хришћана и црквених заједница у свету, и наравно Православних, неће бити да је то само то. Јер овај текст (који доносимо у нашем преводу)(2), показује упорност папе Рацингера да, и својима, и другима, покаже право лице свога - Римокатоличког (=Римоцентричног) екуменизма, који уствари није оно што папа говори, него оно што он верује, и како се понаша. У том смислу је умесна изјава Митрополита Кирила Смоленског, из Руске Патријаршије, који је рекао да је овим Римокатоличка Црква бар поштено изнела своју позицију, која јасно показује колико смо близу, а колико смо удаљени.

НЕЈЕДИНСТВЕНИ ЕКУМЕНИЗАМ
Говорећи о Римокатоличком екуменизму, ми сми и раније у више наврата говорили и писали,
(3) да данас не постоји само један јединствени екуменизам, како мисле римокатолици (мислећи притом на свој - римоцентрични), и протестанти (мислећи на - женевски), него да их има више. Има их, по нама, бар три: римоцентрични, женевски и православни. Јер, јер када, по Апостолу Павлу, постоји и скретање на друго Јеванђеље и проповедање другога Исуса (Гал.1,6-9; 2 Кор.11,4), како онда да не буде и другог екуменизма? Одувек, а поготову данас, ове речи потребују испитивање и проверу, да се дође до њиховог правог смисла и значења. (А стара је мудрост говорила да све људске речи потребују испитивање: ,,Αρχή οσφία - ,,λόγων εξέ τασι = Почетак је мудрости истраживање речи). Зато, говоримо и сведочимо (без обзира на неразумну грају разноразних зилота не по разуму- Рм.10,2), постоји и Православни Икуменизам, као израз васељенског карактера истинске, Православне Цркве, пројава димензија спасоносног Домостроја Христовог, знак Светотројичне богосличности и христолошке Богочовечности Цркве  (Јн.17,2-3.17-23). Православна - Једина, Света, Католичанска и Апостолска Црква - Саборна је по томе што је дијахронично и дијапросторно васељенска=екуменска, и тога свога карактера она се не може, и не сме, одрећи.(4)

ЈЕДНО И ИСТО ЛИЦЕ ПАПИЗМА
Овај папа Римски, као уосталом и претходни, није ништа друго, ни ново, показао, него једно и исто лице Папизма, за који је још Болотов (после 1. Ватиканског концила) рекао: да би дошло до истинског сједињења Православних и Римокатолика потребно је да се претходно догоде тектонске промене у Римској Цркви. У истом смислу, давно пре овога, рекао је и Св. Григорије Палама: да пад велике Римске Цркве, тј. папе, личи на слона који кад падне не може сам да се подигне. Ово значи да је заиста Римокатолицима нужна помоћ Православне Цркве, и зато смо дужни да им помогнемо, а помагање је и да им се каже, и сведочи, истина: да Римска=Римоцентрична еклисиологија није Црквена вера и Црквословље Христове Апостолско-Светоотачке Цркве, него плод римске надмености и папске гордости. Пре но што покажемо да је  то садржано и у тексту ових Одговора, навешћемо речи једнога, свима познатога и од свих признатога Божијег човеке, чудесног свештенослужитеља и ретког богослова прошлога и нашега века (времена када је управо проглашавана Папска непогрешивост), Светог Јована Кронштатског:
 
Црква је  - једна; Глава њена - једна; стадо - једно; тело једно са многим удовима. Без Главе - Христа, Црква није Црква, него самовољно збориште. Ја са с вама у све дане до свршетка века (Мт.28,20). См Господ је свагда присутан у Својој Цркви -  и чему онда намесник - папа? И може ли грешан човек бити намесник Господа? Не може... Намесник, заменик Господа, беспочетнога Цара и Главе Цркве, нико не може бити. Римокатолици су у заблуди. Удахни им, Господе, да је ружно да тако тврде, јер су гордошћу обложени као огрлицом. Најштетнија ствар у Хришћанству, у овој Богооткривеној, небеској вери, јесте  - гордо поглаварство (главенство) човека у Цркви, на пример папе, и његова умишљена непогрешивост. Управо у његовом догмату непогрешивости и састоји се највећа погрешност, јер је папа грешан човек, и беда је ако умисли за себе да је непогрешив... Ми смо удови-чланови Свете Православне Цркве, удови-чланови Тела Христовог, чија је Глава - Сам Христос Бог, а сваки је понаособ члан; а Христос Свети је - Глава тела, и чланови треба да буду свети. Хришћани су - чланови-удови Цркве, а Црква је Тело Христово са Главом Самим Христом, и Просветитељем Духом Светим. Христос заволе Цркву, и Себе предаде за њу, да је освети, очистивши је Крштењем у води речју /Истине-Јн.17,17/, да је стави преда Се, славну Цркву, која нема мрље ни пророка, или што такво, него да буде света и непорочна (Рм.12,5; 1Кор.12,11-14; Еф.4,3-7; 5,25-27)...
(5)

МАЊКАВА РИМОКАТОЛИЧКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА
У целом тексту ових римских Одговора очигледно је присутна мањкава, дефектна римокатоличка еклисиологија. И главна њена мањкавост је у недостатку осећања места, улоге, сталног присуства и дејства Христа у Цркви, и такође Духа Светога. Место Христа је у овом тексту само утолико што је Он установио све елементе и депоновао их у Цркву, која субсистира само у Римској цркви, управљаној њеном видљивом главом, Наследником Петровим - Врховним Понтифексом,  и бискупима њему подређенима. Дух Свети, Који је иначе у тексту назван само Дух Христов,  не види се какво место и улогу има. Испада да, пошто је Христос све предао папи, онда је и Дух Свети њему подређен (овде су видне последице јереси Филољуе, о чему смо писали и другде).
 
Црква је, у тексту Одговора, скуп-заједница у хоризонтали  - свеједно што је названа духовна, кад то није у директној вези са Духом Светим, Који конституише Цркву као Тело Христово, и пројављује је у Литургији као видљиви Сабор Јединороднога и Прворођенога међу многом браћом. У њој је Свештенство и Евхаристија, дакле само две тајне, нема речи о Крштењу, које конституише Цркву као заједницу по слици Свете Тројице. Апостоласка сукцесија=прејемство сведено је само на свештенство, а не и на прејемство целе Цркве, коју као целовиту, Католичанску (сходно Св. Игњатију Антиохијском) наслеђује сваки Епископ као слика и икона, не Петра или папе, него Самога Христа. Нема речи о Цркви као Народу Божијем, као есхатолошкој Заједници на путу ка Царству Небеском. Нема речи и Цркви као Заједници Светих, у којој све бива, и дејствује, заједно са свима Светима(Еф.3,18), и у којој се одлучује, по апостолски: Изволи се Духу Светоме и нама (ДАп.15,28).

Нема речи о Епископима, као наследницима свих Светих Апостола, и међусобно једнакима, као што су то и били и остали у Цркви и сами Апостоли. Епископи су сведени на потчињене папи као Римском епископу, који је уствари историјски постојао само као један од Митрополит, Архиепископ, Патријарах у древној Цркви, сходно канонском и саборском Предању и пракси прве хиљадугодишњице Хришћанства, а не неким божанским правом, на основу тобожњег Петровог примата, који би иначе истискивао Дванаест Апостола (како је говорио још Свети Иринеј: Није Бог тако сиромашан да има само једнога Апостола). Истискивао би, такође, такве Апостоле као што је Јован, Љубљени Ученик, који описује Петрово васпостављање у, одрицањем од Христа изгубљено апостолство у Цркви (Јн.21,15-25), што Латини не виде као велику милост Христову за Петрово покајање, него им је то нови повод за папску надменост, гордост и супериорност, за што, наравно, није крив Свети Првоврховни Апостол. Истискивао би, исто тако, и онога који ниучему није мањи од превеликих Апостола (2Кор.11,5), није мањи ни од оних који су сматрани за стубове( ,,στϋλοι- Гал.2,9)
(6)  - Петра, Јакова и Јована, дакле Павла такође првовековног Апостола, чија еклисиологија не даје никакву основу за Петров или папски примат. 
У тексту Одговора нема ни помена, нити има места, за древне Источне Патријархе, равне Римском Патријарху Запада, како се и папа из давнина донедавно звао, па је, врло каратеристично, управо овај папа избацио то звање из своје вековне титулатуре, на што су реаговали из Цариграда, потсећајући га да је и тиме, уз остало, његова еклисиологија сишла са поузданог евхаристијско-географског тла и отишла у сфере лишене библијско-историјске подлоге. Зато је, недавно, и Митроп. Пергамски Јован окарактерисао сав проблем папства, једном речју: Папа, једноставно, треба да се врати да буде Епископ, па тек онда може бити говора о истинском сједињењу. Сједињењу онаквом како га је изразио Св. Марко Ефески: Анатема ономе ко неће сједињење (,,στϋλοι, латински: унија)! Само што та сједињење треба да буде свето. Дакле, сједињење у Истини, у Правој Вери и Љубави у Христу, у Духу Светоме, у Светој Литургији = Божанској Евхаристији, а не у папи, јер то онда неће бити сједињење и изједначење све деце Божије у Јединородноме и Прворођеноме међу многом браћом (Рм.8,26-32). То би било само потчињење и покорност папи, а не Христу, а само је Христу Бог Отац све покорио и Њега постави изнад свега за Главу Цркви - Телу и Пуноћи Његовој (Еф.1,22-23).
 Древне Апостолске Цркве, конкретно Православне Источне Патријаршије, у тексту Одговора, сведену са само на партикуларне Цркве, које су, притом, сестре Цркве не Римској, под папом, него само локалним католичким Црквама, које су такође партикуларне, дакле делимичне, мањкаве, јер им пуноћу даје тек сједињење са папом, заједништво њихових бискупа са њим као Поглаваром, Намесником, итд. У овоме, је сматрамо, и главни недостатак не само овога текста (и претходнога Доминус Језус, и др. сличних, од 1. и 2. Ватиканског Концила, који су цитирани у напоменама), него и читаве римокатоличке еклисологије:  што јединство Цркве, и пуноћу Цркве, свим Црквама даје само сједињење (дакле: унија) и заједништво са Римским, тј. са папом, а не са Христом, са Духом Светим, са Светом Тројицом, са Оцима и Саборима, са Крштењем-Миропомазањем-Свештенством-Евхаристијом у заједници - коинњнива = општењу Саборне Цркве; или још тачније: у заједништву и јединству Саборнокароличанских Цркава Божијих у свету, повезаних Духом Светим у Једно Тело Христово - истовремено еклезијално и евхаристијско; сједињених јединством Духа у свези мира и љубави, јединством Истине, јединством Благодати, јединство Вере једном предане Светима. Једном речју,  римска еклисиологија пати од недостатка у њој Светотројичне Еклисиологије, изражене и садржане у светотајинским, апостолско-литургијским речима, које значе стварно биће и живот Цркве:  Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа - са свима нама (1Кор.13,13 и Литургијски возглас на почетку Анафоре Св. Евхаристије, мистагошки произношен пошто се сврши Целив мира и исповедање Символа вере).
(7)
ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ)
 НА ПЕТРОПАВЛОВДАН, 2007.

Напомена:
(1) Види. напред: О Римокатоличком Екуменизму /1/, где смо коментарисали и презентацију те Декларације од стране нашег суседа бискупа Мостарског Р. Перића, задуженог код хрватских бискупа за екуменизам. 
(2) Пошто су преводи који су се појавили у новинама, углавном преко енглеског, често нестручни и нетачни, са негде испуштеним целим реченицама, превели смо текст са латинског, консултујући и пар других превода наведених на сајту Ватикана. - Додајмо да у латинском текст негде стоји Црква Католичка, а негде: Црква католичка, па тако и ми остављамо.
(3)  О Екуменизму-Икуменизму писали смо у више наврата: Православни Икуменизам (текст писан 1970), објављен у Светигора 65-66/1997, 30-36; Видослов бр. 13 (1998) 48-56; у зборнику Живо Предање у Цркви, стр. 330-342; и на руском у Вестник; као посебну књижицу изд. Књижевна реч, Београд 1998; у зборник Православље и екуменизам, изд. Р.Биговић-А. Ђаковац, Београд 2005, 181-193; поглавље О екуменизму, у књизи: Заблуде расколника тзв. Старокалендараца, Требиње-Врњци 2004, стр.141-153. 
(4) Постоје, стога, и то не од јуче, и истински Православни икуменисти, људи  саборног карактера и духа, истински васељенски, као што кажемо за Св. Три Јерарха да су Васељенски; људи не искључивости него укључивости, свеобухватности (ортходоџ принципле оф инцлусивенесс), како је говорио још као млад Св. Николај Жички, или саборности, како је говорио о. Јустин Ћелијски. Јер Православни су истински Католици = Саборници и Православна Црква је Саборно-Католичанска Црква, јеванђелски Квасац, Богом дат и назначен да заквси сво тесто васељене и целокупне творевине. Зато је, понављамо, Отац Јустин (кога псевдозилоти хоће да приватизују), насупрот римоцентричном, римско-папском екуменизму, и женевском простестантски схватању екуменизма, заступао Икуменизам Богочовечанске Истине, тј. Богочовечански=Православни Икуменизма. У писму будућемо монаху (1964.г.,постдипломцу у Риму, сада Митроп. Амфилохију), Свети Ава пише: Екуменизми су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екумензима, који је увек Ипостас Богочовек Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екумензима. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што је кроз своје сваковрсне хоминизме и хуманизме /додајмо: и екуменизме - еп.Ат./ одбацио Христово Богочовештво. (На Богочовечанском путу, Бгд.1980,стр.206). - Понављамо још једном: Православни екуменизам је увек - Ипостас Богочовека Христа! 
(5) Пут к Богу. Дневниковуе записи, О Церкви, преизд. Спб.1998, стр.45-46 (у књизи на српском Два дана у Кронштату: о.Јован Кронштатски изблиза /Образ Светачки,109/, Бгд.2006,стр.498-9, стоји да је то из књиге Живи клас(!), веров. пренето, јер су Дневници Св. Јована, под именом Мој живот у Христу преиздавани више пута и у више зборника).
(6) Сви Свети Апостоли су Стубови Цркве, и са њима и за њима и Епископи - Анђели Цркава  (в.Откр.гл.2и3; нарочито 3,12), али тек у Цркви, и са Црквом, којој је Темељ и Глава и Првина Христос, јер је  Црква, као Дом Бога Живога, утемељена не на Петру, него на Христу-Камену - Стуб и Тврђава Истине, и у њој се исповеда-проповеда-остварује = Духом Светим опросутњује - Велика Тајна Побожности: Бог у Телу - Христос Богочовек (1Тим3,15-16). 
(7) Да додамо овде, узгред, и једну братску, очинску напомену оној нашој браћи, која, мислећи да ревнују (ако је ревновање за истину ружење свих и свега што није по њиховој мери), бесавесно и безочно, без имало страха Божијег, клеветају и ниподаштавају извесне наше Епископе, и то оне сматране за стубове, зато што су ишли у Рим, или што имају контакте и разговоре са римокатолицима, или - већ и при само спомену речи екуменизам! Притом су то, нажалост, најчешће анонимни оговарачи, преко тзв. православних сајтова (који брукају сопствено име и своје менторе), којима нико и ништа није свето; јер су заслепљени до те мера да не виде да су управо такви опседнути оним менаталитетом (духом овога века и поднебесја), којим Хомјаков карактерише паписте: презир према браћи - презир је према Истини, и кад-тад се то освети. О том и таквом дејству духовних закона у живота хришћана говорио је у наше дане и Божији Угодник Пајсије Светогорац.