О саблазни телевизије













Митрополит Виталије







Ми још до краја нисмо схватили колике ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући извесну, уистину магијску силу чари и привлачности, и скривајући у себи страшан отров духовног расточења, телевизија стихијски преузима главно место у сваком дому, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не треба ћутке да заобилази телевизију, која по снази утицаја на људски душу остаје апсолутно непревазиђена.
Борба са телевизијом треба да буде један од првих наших задатака. Говоримо ово без преувеличавања, зато што она буквално свакога часа, свакога тренутка утиче на нас у нашем сопственом дому. Читава борба са телевизијом треба да буде изражена у правилном односу према том генијалном проналаску, а тешкоће и сложеност те борбе леже у томе што морамо да се носимо не са телевизијом као таквом него са бескрајно раслабљеном људском вољом, која у себи напросто не налази снаге да се правовремено отргне од тог изузетно саблажњавајућег и примамљивог задовољства. Овде се треба сетити речи апостола Павла: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Све ми је дозвољено, али ништа не треба да овлада мноме!
Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом потребно је да једном за свагда успоставимо правилан однос према њој, неопходно је са крајњом објективношћу размотрити све што је код ње позитивно, затим разоткрити свеколико њено притајено зло и тек онда почети да се користимо њеним добрим услугама, одбијајући од себе са до краја доследном енергичношћу њен погубни утицај.
Пре свега, треба указати да ниједан проналазак, ниједан механизам и ниједна машина није зло само по себи, будући да нема свеколиког зла. Зло извире искључиво из воље разумног створења, које не испуњава вољу Божју. У таквим проналасцима, напротив, треба гледати печат Божје Премудрости, које је човеку дато да открије у законима природе, те из свег срца узносећи хвалу своме Створитељу. И поред несагледивих размера саблажњивих слика, које промичу ТВ екранима, били бисмо нерасудни када не бисмо уочили и њен позитиван утицај на масе људи, јер управо телевизија помаже да се људи напокон скрасе код својих кућа. Од Првог светског рата до данашњег дана социолози и педагози научно уочавају тежњу човекову да у своје слободно време одлази из куће на улицу у потрази за разонодом. Код куће би практично ноћивали, а никада не би остајали и у слободне часове. Спорт, биоскоп, игранке и бесконачне дуге забаве, натопљене отровом духовног простачења, све су изводили испод домаћег крова, који је катастрофално, нарочито за децу, почео да губи значење родног гнезда, у коме је дете откривало свој смишљени поглед на ствари, заодевајући га својом фантазијом, и у коме је уобразиља са љубављу и домаћем намештају придавала живе форме, стварајући читав један свет наивне детиње фантазмагорије. Улица је примала и дете, и оно је, готово од колевке, грубо и жестоко почело да упознаје реалност живота која је растуживала његову душу.
И, ето, телевизија је први пут за неколико деценија почела да их враћа њиховим домовима. Њена улога у велокој социјалној промени је скромна: она се просто обратила најнижим инстинктима истог тог уличног човека и вратила га је његовом домаћем огњишту само зато да би та иста задовољства и те исте забаве града и улице пренела у његов сопствени дом.
Разуме се да у телевизији као принципу нема ничег високо духовног, али у мору непочиства, саблазни и духовног расточења савременог живота, треба хватати се и за сламку, ако постоји и најмања могућност да се нешто употреби на добро.
Пристанимо да признамо тај факт, да телевизија помаже домаћем огњишту, и умећемо да га искористимо за утицај у позитивном смислу. Телевизија крије у себи толику - готово магијску - силу привлачности и очарања, да бисмо, када бисмо је са амвона и катедре громко осудили и категорично одбацили, личили на тољагу која напразно млатара по ваздуху. Најзад, телевизија је кадра да прегледно и исцрпно преноси часове посвећене најразличитијим питањима науке, технике и уметности и тиме подиже ниво образованости гледатељства, наносећи тако велики ударац незнању и полунауци, који су свету вазда доносили само невољу.
с Сагледавши ове позитивне стране телевизије, пређимо сада на разматрање њеног утицаја на човекову душу.
Телевизија нас у потпуности отрже од читања. Зашто читати кад се све може видети, па и чути? Зашто се само напрезати када је све већ раније обрађено, прерађено и преноси нам се у довршеном виду, са најситнијим нијансама, које је могуће примати просто седећи без икаквог труда?
Ма како то звучало чудно, иста та телевизија која је кадра да нас пренесе у било који крај света и спусти нас на само дно морско и раствори нам дубине земље, која нас уводи у све могуће фабрике и заводе, у забрањене операционе сале, где ми готово заједно са хирурзима узимамо учешћа у најсложенијим операцијама, телевизија уз чију помоћ видимо све што иначе никада не бисмо могли видети - без обзира на сав тај дијапазон могућности и такву прегледност, чини нас - као никада пре - лењивцима, апатичним, презасићеним знањем, равнодушним и тако, на крају крајева, код нас опет развија незналаштво.
Појаснићемо мало ову мисао.
Приликом читања, у човеку се збива сложени психолошки процес који се, пре свега, састоји у напрезању воље. Да би човек узео књигу и почео да је чита, треба себе да натера да то учини, док на гледање телевизије човек себе не мора да тера. Како год да аутор (књиге, прим. А.С.) прецизно описује догађаје, наша уобразиља, вазда ствара своје представе, читав свој свет. Ми као да смо и благодарни аутору што нам је помогао у том невидљивом стваралачком напору. Наша уобразиља важан је део наше душе, извор стваралаштва и смелости, и развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво него и њему самом прибавља радост и неку животну снагу. Телевизија се, пак, нашој уобразиљи не обраћа, за њу нам ова није ни потребна. Све је ту, готово све учињено, ми само треба да гледамо и примимо нешто туђе, туђом уобразиљом створена је форма.
Телевизија нас одвикава од способности маштања и чак и од тога да уопште размишљамо. Чини нас духовно лењима, и у своме приватном животу постајемо људи без маште, који угаслим погледом гледају Божији свет и не виде "на свему видивом исписано сведочанство о Невидивоме".
Тако нас телевизија, сасвим неприметно, чини материјалистима који гледају на ствари по природној животној способности да уопште виде, без учествовања у томе духовног погледа, кроз који гледа - душа. Нас све више и више уче да просто гледамо и не видимо, што нас чини бездиханим идолима, о којима говори у псалмима венценосни Давид: "Имају очи, и не виде; Имају уши, а не чују; Имају ноздрве, а не миришу. Слични ће им бити они што чине дела њихова и сви који се у њих надају". Ако гледамо и не видимо суштину ствари и нити које их везују у истини смо незналице.
О развраћајућем утицају телевизије већ је много речено, али ми желимо још једном да на њега подсетимо.
Ниједан отац и ниједна мајка не би се одлучили да поведу своју децу у куће са сумњивом репутацијом. Када би им пријатељ предложио да пођу увече да се прошетају најодвратнијим градским квартовима, у којима царују грех и порок, сматрали би то за грубу шалу или би помислили да се човек напио. Али, очеви и мајке часних, добрих православних породица, зашто лицемерисати! Тек што сте слегнули раменима у одговор на сумњиве предлоге да посетите места аморала у вашем великом граду, већ са читавом својом породицом седате у салон и лаким и безазленим дугметом на телевизору призивате у свој дом, чији су зидови осењени светим иконама, свеколики талог људског друштва: све могуће гангстере, убице, психопате целог света, најневероватније манијаке, трговце белим робљем, и гледаћете их без и најмањег зазора савести, као да ништа рђаво не радите. А ваша деца, после таквих представа, викаће у сну, постепено ће постати нервозна, раздражљива, па чак и груба у нечувеном, недопустивом облику; а и ви сами још неколико часова потом нећете моћи да склоните очи од тешког бремена - слика свих видова моралне нечистоте.
Ви оскврњујете своје душе и душе своје деце, јер преко чула вида и слуха, који су органи људске душе, сви ти ликови продиру у њу. Као фотографије, они се таложе у нашој подсвести, оскврњујући саме дубине душине. Потом, у било ком моменту нашега живота, по још неиспитаним законима искварене човекове психе, изненада искрсавају у најнеочекиванијим тренуцима нашега живота, помрачујући нашу молитву, кварећи наше односе са људима и одузимајући нам животну радост.
Није узалуд Православна црква, знајући какву нам дубоку повреду наноси гледање кипова и слика на којима је оличен грех, 100-тим васељенским правилом Шестог Васељенског Сабора, одржаног у Цариграду, сасвим прецизно и одређено утврдила: "Очи твоје нека гледају што је право и више од свега што се чува, чувај срце своје, зато што из њега извире живот - завештава Премудрост, јер телесна чула лако уносе своје утиске у душу.
Зато саблажњиве представе на дасци или на нечему другом представљени саблажњујући призори кваре ум и производе распаљивање нечистих задовољстава, не дозвољавамо да се представљају на било који начин. Ако се неко дрзне да то ради, нека буде одлучен!".
Какав је то ђавољи подсмех над нама, православним људима! Знајући да се никада не бисмо осмелили да узмемо учешћа у грешним зборовима, он је тако вешто помрачио ум, да ми за свој сопствени новац, који смо тешким трудом зарадили, купујемо телевизор и сами у свој дом уводимо трулеж, разврат, убиства, хорор, пропаганду сатанизма и луднице, изгубивши истинску љубав према себи као створењу Божјем пред ђаволом, љубав којом је био тако богат свети пророк Давид, који је много пута и неуморно преклињао Господа, кроз читав свој Псалтир, да га не да на подсмех ђаволу.
Гледајући посредством телевизије све те ужасе порочног живота, потребно је уочити још једну штетну појаву, врло подмукло замаскирану. Треба рећи да у свакодневном животу између душе човекове и самога греха постоји пут, на коме су постављене безбедносне запреке моралног, животног, психолошког и социјалног карактера, које душа по лености и тромости не одлучује да пређе. Реализам телевизије помаже гледаоцима да све те препреке савладамо без напора, прилази греху постају тако нешто обично, што је већ пређено, па се и сам грех већ може вршити лако и слободно. Тако се може и објаснити велико мноштво најневероватнијих и најнеочекиванијих преступа, којима нису претходили ни најмањи симптоми код њихових починилаца - то што је, на пример, после гледања неког филма, у зору један малишан убио своје родитеље, да не помињемо многе друге примере из полицијских анала.
Који начин борбе бисмо могли да препоручимо?
За почетак би требало уопште рећи да је потребно борити се. И пастир и паственик треба себи неизоставно да ставе у задатак борбу са телевизијом. Најбољи и најпростији начин овде је - продати што пре своје ТВ-апарате!... Ова мера замислива је и остварива за уистину праведне душе, изабранике Божје, људе за које је највећи циљ у животу - спасење сопствене душе. Још блаженији од оних који то могу да учине, јесу они који још нису купили тај апарат и никада нису осетили и не осећају потребу за њим. Ипак, ми врло добро схватамо да је у том моменту наш први предлог за вођење борбе тврда храна, коју не може прихватити маса наших верника. Телевизија нас је већ исувише спутала, а наша воља тако је слаба и немоћна да ће се мало ко одазвати на први предлог. Томе се не треба чудити - хероја је увек мало. Мученици су увек појединци, праведници вазда усамљеници.
Свима нама обичним Хришћанима, предлажемо да се поново сетимо позитивних квалитета телевизије и нарочито њене моћи да враћа људе њиховим огњиштима... Значи да се за нас сав задатак борбе са штетним утицајем телевизије своди на то да, користећи њене добре стране, истовремено пресецамо сваки њен развраћајући утицај. Ту је потребно испољити снагу воље и успоставити чврсту дисциплину у додиру са тим апаратом, у смислу да у породици нико, осим оца или мајке или неког другог одговорног члана, не би смео да се дотиче телевизора, који треба да стекне статус забрањеног плода. Детету могу бити пуштени само емисије за које родитељи оцене да не могу бити штетне, и то једино онда када је дете позавршавало све своје обавезе.
Биће врло корисно сваки филм пропратити сопственим објашњењем и својим закључцима, ширећи његов дијапазон примерима из историје одговарајућих књижевних дела, свагда се неизоставно ослањајући на светоотачко Предање Православља.
Ономе ко почне ревносно да се бори са штетним утицајем телевизије, Господ ће и Сам показати и друге начине да се заштити од зла.
Tоком постова можемо поставити себи за правило да или сасвим искључиимо тај апарат из мреже или да га све то време држимо подаље од очију. Сва ревност у борби, наравно, зависиће од тога у коликој мери желимо спасење, од наше побожности, од наше преданости Цркви.