Семјон Зерцалов

РУЖА МАРИЈИНА

(по казивању схи-монаха А.)

 

            Очи су им се среле на Петровдан, за време народнога весеља пред сеоском црквом, Григорију и Марији.

            Свадба је била скромна, а већ сутрадан, зором, морали су поћи на рад у поље. Потом приспеше, једно за другим, дечица. Њих петоро.

            Бледа Марија брзо је старила. Време је вејало прво иње у косу, прве колуте око очију, али у њеним кротким зеницама није гаснула варница спокоја са којим је изашла, у празнично јутро, из дрвене сеоске црквице, после венчања.

            Једног рујног септембра у њихово село наиђе путујуће позориште. Када, после пар дана, глумачка дружина напусти село, са њима, изгубивши главу за неком варошком глумицом, побеже и Григорије. Марија остаде сама са петоро ситне деце на рукама.

            Дом без оца и домаћина као кућа без крова, али Марија нити је клела, нити роптала. Сузе су јој текле изнутра. Пустила би тек по коју, с вечери, када полежу деца и када је нико не може чути, док пали кандило пред иконом Богомајке “Свих жалосних Радост”, молећи се немо и без икаквих питања, за Григорија, који отиде за својом несрећом у бели свет.

            Понекад би свратила која сусетка и, уз уздах, вртела главом и шапутала: “Ех, тај црни Гриша, проклетник...” Марија би је ућуткивала, да деца не чују, говорећи: “Не греши душу, немој пред децом оца кудити... отац је један и светиња”. Деци је, у зимским вечерима, причала о оцу који се, њих сиромашних ради, злопати у далекој туђини, мукотрпно зарађујући новце и који ће се једнога дана вратити да опет заједно живе у срећи.

            Пролазиле су распете године. Марија је децу сама подизала, држећи се за Божију Руку и месећи хлеб са сузама. Устајала је с праскозорјима, када се душа меша са руменим облацима. Легала је кад брда већ утихну у сан, а месец пролије срму преко брезових шума у срце.

            После много лета, једног завејаног сумрака, на капију покуца оронули незнанац. Одмах га је препознала. Примила га је уздрхтале душе, без речи, као да се вратио са пута.

            Није га ништа питала. Нису много говорили. Убрзо га страшна болест, којом га посети Господ и којом га врати дому, обори у самртну постељу. Копнео је брзо пред њеним очима. С ћутљивом нежношћу га је служила, умивала, пресвлачила, појила. Последњих дана покушавао је непрестано да јој нешто каже, но она му је закрштавала уста, шапћући: “Нека, Гриша, Бог да прости и Мајка Божија...”

            Умро је првог дана пролећа на њеним стрпљивим рукама. Сахранила га је тихо, а врх гроба посадила ружу црвену као пожар. Често су је виђали како, седећи ниско погнуте главе, на дрвеној клупи крај гроба, преко воштанице, нечујно прича свом Гриши колико га је волела, и чекала, и надала му се свих оних година.

            И данас, крај зараслог гроба Григорија и Марије, упорно процветава ружа. Сељани је зову Ружа Маријина. Старице приповедају унукама да је та чудесна ружа израсла из суза Маријине љубави, која је умела све да истрпи, све да опрости и све да спасе.

са  руског:
Матеј Арсенијевић

 

www.knez-lazar.com