Света тајна љубави

Свака породица је царство, мала Црква и света тајна Царства Божијег. Негде, па ма то било и у некој бедној собици, сваки човек у једном одређеном часу свога живота, доживи своје лично мало царство. Иза сваког прозорског окна живи један мали свет. Како се то јасно види кад човек ноћу путује возом и пролази поред безброј осветљених прозора! Иза свакога од њих можда постоји прави и испуњени живот...
Венчањем започиње то мало царство које може да постане слично Царству Божјем.
У филмовима слика брака је увек млади брачни пар. Али, једног јесењег поподнева, видео сам на клупи на једном тргу у бедном париском преграђу, стар и сиротан брачни пар. Седели су држећи се за руке, без речи, и уживали у вечерњем руменилу, у последњој топлоти јесени. Ћутали су. Све су речи већ биле изречене, све страсти исцрпљене, све буре утишане. Цео живот су оставили иза себе - па ипак све је то било присутно у оној тишини, у оном светлу, топлини, у оном тихом јединству њихових руку. Присутно и спремно за вечност, зрело за радост. Ово ме је подсетило на ону исконску визију брака, на његову небеску лепоту.
Љубав је глад и жеђ за јединством, за целовитошћу, за пуноћом.
Смисао љубави није само у томе да се рађају деца. Љубави не треба никакво оправдање. Није љубав добра зато што даје живот, него она даје живот зато што је добра.
Љубав без послушности Богу јесте телесна жеља и жеља очију и гордост живота. (1. Јн 2,16)
Послушност узета сама за себе није врлина. То је само слепо подчињавање, а у слепилу нема светлости. Велики нацистички злочинац Ајхман правдао се послушношћу. Али, права послушност је плод љубави.

Сви покушаји данашњег друштва да "нађу место жене у друштву" уместо да жену узвисе, унижавају је. Смисао и испуњење овог живота она налази кад прихвати живот другог као свој сопствени.
Брак у коме се стално не распиње на крсту лична себичност и самодовољност, у коме појединац не умире "за тебе" - није хришћански брак.
Брак се често идентификује са срећом и супружници одбијају да прихвате крст у браку. Међутим, "Крстом Христовим радост (а не срећа!) дошла је у свет". Дошла је она радосна сигурност да брачни завет, гледан у перспективи вечног Царства Божјег, не траје само "Док нас смпт не растави", већ док нас смрт потпуно не сједини. У хришћанском браку узело се троје. Ту је заједничка верност мужа и жене према Трећем, а тај Трећи је Бог.
Карактеристичан грех за данашњи брак је претварање породице у идол, одбијање да се брак схвати као заједнички пут у Царство Божје. То се јасно види из готовости данашњег човека да "све учини" за своју породицу, чак и да украде... Ту породица више не служи слави Божјој и престаје да буде тајанствени ход у Божјој присутности.
Заједничка чаша из које младенци пију после венчања објашњава се данас као симбол "заједничког живота". У прошлости је та чаша била свето Причешће. Учествовање у Евхаристији било је печат брака у Христу. Христос је ново вино новог живота за децу Божју. То вино нам открива да што год бивамо старији у овоме свету, све смо млађи у животу Вечнога дана.

Пошто се обред венчања заврши, невеста и женик сједињених руку иду за свештеником у опходу око стола. Исто као и на крштењу, овај кружни ход означава да је вечно путовање почело. Брак је ход руку под руку који почиње овде, који истина није увек радостан, али који може да одведе у Радост и да се њоме испуни.