+ Епископ Атанасије (Јевтић)

Православни Икуменизам

 

 

1. Сва истина наше Хришћанске вере јесте откривење Свете Тројице у Христу, у Христовом оваплоћењу, и тело те истине јесте управо Црква као тело Христово. Отуда за нас Православне, сва Црква и све у Цркви извире и своди се на Господа Христа Богочовека. Зато и Еклисиологија (= наука о Цркви), која је данас толико актуелна, за нас православне извире, заснива се и неодољива је од Христологије. Сједињење Бога и човека у Христу, сједињење наше с Богом, са свом творевином (= читавим светом) и са људима, и у космичком и истовремено у конкретном историјском, еклисиолошком телу Цркве Христове, и отуда произилазеће премошћење свих провалија и амбиса, свих "дуализама" несместивих са Ипостасним диофизитизмом Богочовека Логоса – јесте суштинска карактеристика православне визије света и човека, и самим тим истинског Православног Икуменизма.

 

2. Последица таквог христолошког гледања на све, тј. христолошке визије света, одражава се пре свега на схватање о спасењу, на Сотириологију. Спасење је овде схваћено као живљење и заједничарење са Христом, и у Христу са Светом Тројицом. Спасење је у новом рођењу (= препорођењу) у Христу, новом благодатном животу у заједници Тројичног човекољубља и некористољубиве љубави човека, а не некакво учење о "сатисфакцијама", "заслугама", "тварној благодати", моралистичком "побољшању нашег стања", "социјалном хуманизму" итд. Очовечење бога и обожење човека – то је православна истина о спасењу, по Светим Апостолима (нарочито Павлу и Јовану) и Светим Оцима (нарочито Св. Иринеју, Св. Атанасију, Св. Кападокијцима, Св. Максиму, Св. Палами). Црква је матрица (мтра = утроба) и радионица тог и таквог спасења у Христу, зато што се у Православљу поистовећује "тајна Христова" са "тајном домостроја спасења", који је Црква.

 

3. Последице таквог христолошког схватања за Еклисиологију су следеће. Свети Оци православног Истока видели су, веровали и доживљавали Цркву као "Тајну Христову", и за њих та тајна Христова залази и прожима све димензије црквеног бића: и богословско–догматско учење о Цркви, и њен благодатно–канонски поредак и организацију под руководством Духа Светога, Утешитеља и Руководиоца Цркве (Јн. 14,17.26; 16,13–14; Д. Ап. 15,28;20,28; 1 Кор. 12,3–13). Само до краја проживљена Христологија резултира у правилну Еклисиологију. (Отуда погрешна западна Еклисиологија разоткрива чињеницу да ту тајна Христова није правилно схваћена и доживљена.) Особито су у Православљу јединство, светост, апостолност и католичанскост (= саборност) Цркве засновани на Христу и реализовани Духом Светим, "силом, дејством и благодаћу Духа", како се често каже у богослужењу и светим тајнама наше Цркве. Богочовечанска пуноћа – католицитет – Цркве Божије у свету јесте оно што су Апостоли, проповедајући Исуса Распетога и Васкрслога, насађивали у сваком месту, почев од Јерусалима – "Мајке свих Цркава". То је иста она Апостолска пуноћа Цркве, као "народа Божијег" и "тела Христовог", који се преноси на Епископе и кроз Епископе, те је отуда у Православној Цркви Истока присутна и наглашена христоцентричност = апостолоцентричност = епископоцентричност Цркве, како у литургијском бићу и животу, тако и у њеној унутрашњој структури у канонској организацији. Сваки Епископ на челу Цркве је "на месту и обличју Христа" и као такав наследник је свих Апостола, и сви Епископи само у Христу – као Глави и Спаситељу, Архијереју и Епископу тела Цркве (1 Кор... Еф. 5,23; 1 Петр. 2,25) – налазе своје јединство, и сваки се поистовећује са свим Епископима и са Христом, по речима Св. Игњатија: "Епископи који су постављени по крајевима земље, јесу у вери Исуса Христа (Ефесц, 3,2). Овим је наглашена христоцентрична, саборна организација Цркве, а не папоцентрична или римоцентрична. Епископи као главе помесних, локалних Цркава, тј. народа Божијег сабраног у једној Цркви једнога места, конкретно у Светој Евхаристији, изражавају своје христоцентрично јединство у вери и благодати Духа Светога, у Евхаристији и осталим Светим Тајнама, и у сваком богослужбеном чину и општењу, у љубави и свези мира у Духу Светом, једном речју у јединству у Христу, кроз окупљање на Саборе, где се посведочава и констатује исповедање исте вере и заједништво исте благодати у једном и истом Духу (Еф. 4, 3–6), укратко речено: јединство и заједница општег, саборног Тела Христовог. Отуда је природно и нормално њихово саслуживање и пречишћавање у једној Евхаристији, пуно Црквено општење  у благодатно–канонском јединству (као што о том сведоче свети канони: Апостолски 34 и 37; Антиохијски 9 и 20; I Васељенског 4 и 5; II Васељенског 2; III Васељенског 8, и истоветни са овим Четвртога 19; Шестога 8 и Седмога 6, као и посланица Картагенског сабора из 418. године). Сабори пројављују то посведочено јединство у вери и општењу једног и јединственог Тела Католичанске Цркве Христове по свој васељени, по речи Светог Поликарпа. С друге стране, Сабори исправљају и васпостављају нарушено јединство у вери и евхаристијском заједништву, или пак искључују из црквеног јединства непоправљиве кваритеље вере и јединства, тј. кваритеље спасења људи.

 

4. Јединство у вери (= у истини хришћанског живота и спасења) увек је имало христолошки карактер и значење, што ће рећи истовремено еклисиолошко и сотириолошко значење. Еклисиолошко: као јединство тела Истине, по Св. Иринеју Лионском, а то је Христос као Истина и тело Његово – Црква, као тело Истине (corpus Veritatis). Сотириолошко: зато што ван јединства са Истином = Христом нема ни истинског живота ни спасења. Основ за учешће у тој Истини, у том телу Истине богочовечанске, основ дакле за причешћивање њој и њоме, јесте право и спасоносно исповедање истините вере. Зато се у Цркви и крштавамо тек пошто претходно исповедимо Правило вере, "канон вере", по Св. Иринеју, то јест Символ вере, и зато се на Св. Литургији одувек прво читао Символ вере па се тек онда свршавао канон Евхаристије. Заједничарење – кинониа, communio – без претходног искреног и правилног исповедања једне и исте вере јесте еклисиолошки нон сенс. Такав поступак би ишао директно против јединства Цркве, јер одриче и разбија само основну силу сједињења – веру као уједињујућу моћ у Једноме Духу, у једноме Христу, у Једноме Богу. То би такође представљало и сентименталну, голу хуманистичку превагу људскога над Божанским, компромисима над Истином, човечанског условног договора над Богочовечанским бићем и поретком Цркве. За нас православне овде важи реч Светог Максима Исповедника: Истина је старија од врлине.

 

5. Овај богочовечански поредак и карактер свега у Цркви: вере, живота, спасења, јединства, заједништва, једина је основа учешћа и општења у Тајни саме Цркве и у из ње извирућим и у њу увирућим њеним Светим Тајнама. Само у тој богочовечанској пуноћи и христолошком карактеру свега у Цркви налази се истинска католичанскост (= саборност) и целовитост (= целомудреност) и икуменичност (= васељенскост) Цркве; саборност и васељенскост не само просторна, географска, него и свевременска, тј. свевременост њена. Та саборност и васељенскост није нешто што се ствара, него што постоји као сама Црква, као благодатна католичанска пуноћа и јединство свих благодатних дарова, свих генерација и свих времена у животу Цркве Христове у Духу Светоме, која се зове "заједница са свим Светима" (Еф. 3,14–19). Ова богочовечанска пуноћа свих и свега у Христу јесте садржај црквене проповеди Јеванђеља, јеванђелске вере и живота, и мисије Цркве у свету. Поједини људи или групе и народи могу се тој пуноћи приопштити и присајединити, али је не могу мењати по себи, "по човеку". То је јединство свуда истог и неизменљивог Светог Предања Цркве, о којем је тако надахнуто сведочио још Св. Иринеј Лионски, а онда и сви Свети Оци и Сабори.

 

6. Проблем тзв. intercommunio, и други слични проблеми у савременој Еклисиологији, производ су савременог западног Екуменизма. Треба рећи да се Екуменизам, како се појавио у новије време, у својим најбољим представницима, појавио као жеђ за изгубљеним јединством, но самим тим Екуменизам је и доказ трагедије Западног Хришћанства; доказ да они тог јединства са Црквом немају. Та је трагедија почела одавно, од оног момента кад је тајна јединства Цркве пренета са Богочовека на човека. (Посредно је Екуменизам производ Папизма, јер се родио из протестантизма, отцепљеног од Римокатолицизма). Жеђ за јединством заснива се на осећају изгубљеног јединства у вери и духовном опиту. Сада се покушава да се "изради" јединство на порушеној грађевини Цркве, али на погрешној Еклисиологији, на поједнострањеној или извитопереној Христологији. (Можда је томе допринела и чињеница да хришћански Запад није дубоко и правилно преживео све христолошке проблеме, као што је хришћански Исток). "Стварање" јединства Цркве у савременом западном Екуменизму покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога – Утешитеља Цркве. Отуда није ни чудо што се, и после више од пола века постојања Екуменског покрета и његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или се бар тако изјављивало, него пре пред новим поделама и пред погребом и последњих "остатака" Цркве, апостолско–светоотачке вере и еванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секата, које више не верују ни у основне истине Божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве, итд., и које се, на жалост, управо као такве све више примају и учлањују у тзв. "Светски Савет Цркава" у Женеви, иако се томе противе представници Православних Цркава у тој женевској "лиги цркава", створеној очигледно по угледу на "Лигу народа" и затим на "Уједињене нације". То еклатантно показују "генералне ансамблеје" тог екуменског гломазног механизма (нарочито недавна ансамблеја у Упсали), који нема никакве везе са древним црквеним сабрањима и светопредањским саборима.

 

7. Што се пак тиче Римског, или тачније "Римоцентричног" Екуменизма, који је прокламован нарочито на II Ватиканском концилу, мада Римокатоличка Црква није до данас званично ступила у женевски Екуменски покрет (није члан него само "посматрач" у женевском "Светом Савету Цркава"), он се није одрекао старог унијатског менталитета и праксе. Рим, на жалост, не ради на стварном јединству Цркве, него на потчињењу свих Цркава Римском папизму. За нас православне овде се поставља исувише озбиљан проблем: хоћемо ли, као што мисле и намеравају неки од "екумениста" из православних средина, учествовати и сарађивати, тј. радити и даље на том погребу, или ћемо обновити и појачати наше пред подељеним хришћанима аутентично црквено сведочење и исповедање праве вере и јављање свему свету "светле проповеди Васкрсења" из Цркве Бога Живога и Истинитога, која је "стуб и тврђава Истине" (1 Тим. 3,16). Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у Западном Хришћанству, потребно је православно сведочење мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5,14). Нажалост, за неке православне делегације на екуменским конференцијама изгледа да Православна Црква треба да учествује "органски" у "Светском Савету Цркава", заборављајући да се тиме квари целомудреност вере Невесте Христове и губи верност Христу, Апостолима, Оцима, Саборима, и Свето Православље се своди на једну "конфесију" у низу других из тзв. Branch theory, чиме је Еклисиологија сведена на религиозну социологију. С друге стране такође треба рећи: избегавањем од стране Православне Цркве њене истински икуменске мисије непатвореног сведочења Истине Христове, неизвитопереног Јеванђеља Св. Апостола и Св. Отаца, многе искрене душе на Западу, које чезну за пуноћом црквености и благодатног заједништва у Светим Тајнама, губе своју и посљедњу наду у могућност налажења свога пута у Цркву Божију и шансе спасења у њој, налажење свога правог уцрквењења у Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву Христову. Пред апостолско–светоотачком Истином о правој Цркви Божијој и пред лицем самог факта Цркве Православне просјачење тако названог "органског" учествовања у ванцрквеном и нецрквеном западном Екуменизму углавном протестантског света, представљало би акт недозвољиве игноранције и  негирања самосазнања и самоосећања Цркве свих генерација истинских хришћана кроз векове, од Педесетнице до данас. Православној Саборној Цркви није место у женевском "Светском Савету Цркава", што не значи да Православни треба да се оглуше и презру позиве и призиве неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свету, и у Западном свету данашњице. Православље одувек значи и сведочење – мартириа, и мученичко исповедништво – мартирион. Заповест Св. Апостола Петра важи увек за нас православне: "Господа Христа освећујте у срцима вашим, са кротошћу и страхом – и имајући добру савест – свагда будите спремни на одговор свакоме који тражи од вас реч о вашој Нади (1 Петр. 3,15–16). Та наша Нада, по Апостолу Павлу, јесте "слава Тајне ове – тј. Цркве – међу незнабошцима, која је Христос у вама, Нада славе" (Кол. 1,27.24). Та Нада је Истина Христова, истинита Вера Божија – "вера која кроз љубав дела" (Гал. 5,6), и Љубав Христова, "љубав Духа Светога" (Рм. 15,30). Због тога се ми православни у истинском Икуменизму не смемо, и нећемо, понашати "као мала деца, која љуља и заноси сваки ветар науке, у обмани људској, у свакаквој лукавости ради методологије заблуде, него ћемо да истинујемо у љубави (Еф. 4,14–15). Ово последње заборављају многи гласноговорници данашњег Екуменизма, који као папагаји стално понављају да је доста било толиких "векова мржње", а сада треба "само љубав", мислећи да ту велику, централну и последњу тајну Хришћанства – љубав – имају тиме што је само језиком изговоре, а срце им је далеко од Истине. Сведочење о Православној Цркви, из њене католичанске пуноће Истине, јесте крст и распеће, умирање за Христа и са Христом, ради спасења људи и свега света, али није сентиментална прича о "ружичастом Хришћанству" и "о љубави без граница", која саму себе негира негирањем Истине, кроз "неистиновање у љубави". У Православној Католичанској (= Саборној) Цркви је пуноћа Истине Јеванђеља и благодати Свете Тројице, и то је једина могућност спасења света и рода људског. И свеживотно сведочење о томе је мисија која извире из саме суштине Цркве. И одрицање од тога је одрицање самога апостолства Цркве. Овакво сведочење значи сотириолошко разоткривање и исповедање, у пракси и теологији, свих димензија Истине православне Вере и благодатног богочовечанског Живота, што извиру из превелике Тајне оваплоћења Бога и обожења човека у Цркви, као Телу и Делу Христовом, у Цркви као "Економији (= Домостроју) благодати" Свете Тројице (Кол. 1,25–27; Еф. 1,3–14). Много извикани и исфорсирани "дијалог љубави" неубедљив је пре свега због свога вербализма, због свога неискреног сентиментализма, и у својој нестрпљивости пројављује се као маловерни отказ од спасоносне "светиње Духа и вере Истине" (2 Сол. 2,13), од једне спасоносне "љубави Истине" (тамо 2,10). Насупрот томе, само "истинујући у љубави" можемо достићи до стварног и спасоносног јединства у вери и благодати у животу Апостолске Цркве Христове, можемо достићи да узрастемо у Њега – Христа – све и сва" (Еф. 4,15). Европским хришћанима треба озбиљно сведочити да није довољно вербално "узрастање у љубави" без стварног "узрастања у вери" Јеванђеља, "узрастање у познању Бога", "узрастању у благодати и знању Господа нашег и Спаса Исуса Христа" (2 Кор. 10,14–15; Кол. 1,10;2 Петр. 3,18). Голо хуманистичко, и јеретичко, раздвајање Истине од Љубави, и обрнуто, само је знак изгубљеног јеванђелског целомудрија и етичке чедности, изгубљене духовне равнотеже, изгубљене благодатне пуноће дарова Духа Светога, а тим путем, боље рећи том странпутицом, никада нису пошли ни Свети Апостоли ни Свети Оци Цркве. Православни су кроз векове ишли путем Истине и Љубави, и Љубави у Истини, и тако са "Христом усељеним вером у срцима" и у заједници "са свима Светима" Духом Светим "познавали Љубав Христову" и остајали "у Цркви у Христу Исусу" на славу Бога Оца и на спасење рода људског и свега света (Еф. 3,16–21). Бог показа Љубав своју према свету и човеку кроз Крст и Васкрсење Христово, и зато крсноваскрсна треба да је и наша љубав према свету и људима, а он значи познавање и прихватање Истине која спасава, и живота у тој Истини. Голи моралистички минимализам и пацифизам савременог европског Екуменизма само пројављује своје голе хуманистичке корене, своју философију и етику "по човеку" (Кол. 2,8), своју духовну кризу вере у Истину, своју докетистичку неосетљивост за важност Богооткривене истините Вере и значај богословске и црквене борбе за Истину у мукотрпној историји Цркве. Ево шта каже један од највећих Отаца Цркве, који нам је, за Апостолима Јованом и Павлом, оставио наву химну љубави (познатих "Четиристо глава о Љубави") и истовремено је био ревносни поборник Православне вере против јеретичког кривоверја и кривославља, Свети Максим Исповедник: "Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије верним него да виде да се расејана деца Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и бити свима све (1 Кор. 9,22) како је коме потребно. При том, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (Писмо 12. ПГ 91.465С). Ове речи Светог Максима најбоље показују како су се Свети Оци, следујући верно за Светим Апостолима, односили према онима који кваре Богооткривену веру и тиме људе лишавају истинитог спасења. Још је рекао Свети Максим: "Вера је основ наде и љубави" и она је основ саме Цркве, јер "Господ је рекао да католичанска Црква јесте право(славно) и спасоносно исповедање вере" (ПГ 90, 1180А у 93Д ). Истоветно њему говорио је и сведочио и Свети Јован Дамаскин, такође велики борац за Православну веру и Цркву против јеретика: "Онај који не верује по предању Католичанске Цркве... неверник је" (О прав. вери IV, 10. ПГ 94,11,1128А). "Све што нам је предано кроз Закон и Пророке и Апостоле и Еванђелисте ми примамо, и знамо, и високо ценимо, и преко тога ништа више не тражимо... Будимо тиме потпуно задовољни и останимо у томе, 'не помичући вечне границе' (Приче Сол. 22, 28), нити нарушавајући Божанско Предање" (тамо I , 1; цол. 792А ). "Зато, браћо, стојмо на камену вере (Мт. 16,16–18) и у предању Цркве (1 Кор. 11,2 и 15,3; 2 Сол. 2,15), не помичући границе које поставише Свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину Свете Божије Католичанске и Апостолске Цркве" (Исти, О иконама III , 41. ПГ 94,1356ЦД). Да наведемо, на крају, још и светоотачки став Светога Дамаскина о Светој Евхаристији (у стварност и спасоносност које огромна већина данашњих протестантских екумениста уопште не верује), а који православни став искључује сваку могућност тзв. интерцоммунио: "Хлеб Евхаристије није просто хлеб, него је сједињен са Божанством... Хлеб и вино и вода призивањем (= епиклезом – у коју, опет, не верују Римокатолички екуменисти) и наиласком Светога Духа натприродно се претварају у тело Христово и у крв Његову... Причешћујући се и очишћујући се њима, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово (= Црква). Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. И назива се заједницом (кинониа = заједничарење), и уистину оно то јесте, јер њоме ми ступамо у заједницу са Христом и узимамо удела у Његовом телу и у Божанству, а с друге стране, њоме ми ступамо у заједницу међусобно (= једни с другим) и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једног хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме (= међусобно), јер смо сутелесници Христови (1 Кор. 10,16–17; Еф. 3,6; Кол. 3,11). Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: 'Не дајите светиње псима, нити бацајте бисере своје пред свиње' (Мт. 7,6), да не постанете учесници њиховог зловерја и њихове осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и међусобно, онда се занета добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности" (О прав. вери IV,13, ПГ 94,1149–53).

 

8. Што се тиче односа Православне Цркве са Римокатоличком, то је тако исто озбиљан еклисиолошки проблем. За неке православце, па и за извесне на јерархијским врховима, Римокатолицизам представља "древну Западну Цркву", са њеним "посебним обичајима и догматима" који важе само за Запад и који су као такви постојали и пре 1054. године. Расцеп је, сматрају они, дошао само због "губљења љубави", и зато су сада они ти који долазе после "девет векова мржње" да "љубављу" превазиђу раскол. Они при том сматрају да проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада није, и не треба да буде, ствар теологије, него ствар "дијалога љубави", само треба узајамно "скинути међусобне анатеме" Рима и Цариграда, и тако ће се "васпоставити јединство".

Овакво упрошћујуће, небогословско и у великој мери агностичко, игнорантско постављање проблема односа између Православне Католичанске Цркве и Римске Цркве не само што показује непознавање историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима, него и потпомаже да се продужује и овековечује менталитет лионско–флорентиски, који и данас постоји у Папској Цркви, нарочито у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског Екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског Православног Икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Римску Цркву од древне Православне Цркве Светих Отаца и Васељенских Сабора. Јер, како је запажено од добрих познавалаца богословља и историје Цркве (какав је, на пример, један Г. Флоровски), још у 14. веку, у време исихастичких спорова, у позадини сукоба око Филиољуе откривале су се корените разлике у богословским схватањима и о самом Богу, плод највероватније различитог духовног опита и искуства у веровању и доживљавању тајне Тројичнога Бога и Богопознања и Богоопштења, затим у схватању и доживљају благодати, спасења и обожења човека. При том још треба додати и чињеницу да Рим није остао само на оним разликама из 11. и 14. века, него се у своме развоју све више удаљавао од богословско–црквеног Предања древне Цркве заједничких Отаца и Сабора, нарочито од Тридентског концила па надаље (1545–63. г.) и после I Ватиканског концила (1870. г.) када су прокламовани нови, Откривењу и древној Цркви непознати и непостојећи, "догмати" и када су одогмаћена еклисиолошка застрањења и заблуде (апсолутни примат и непогрешивост Папа, само зато што су из Рима!). Тиме су створене само нове суштинске разлике и теолошке препреке за васпостављање јединства Вере и Цркве, те је тако још више продубљен јаз између хришћанског Истока и Запада. На жалост, ту ни недавно одржани II Ватикански концил (1962–65. г.), и поред многих реформи, није битно изменио стање, јер је потврдио сва ранија одступања Римске Цркве од Православног Истока, и пре свега – потврдио папску власт и "непогрешивост" еx цатхедра, учење и веровање којим је "заједница Духа Светога" – у Католичанској – Саборној Црви искључена као критеријум Вере и Предања, јер је Папа, по тој одлуци, непогрешив "по себи а не по сагласности Цркве". За истински православни Икуменизам потребно је, при било ком сусрету Православне Цркве са Римском, пре свега са светоотачком богословском трезвеношћу и историјском добросавесношћу и наравно са верношћу духу и слову Апостолско – светоотачког Јеванђеља Христа Богочовека и Свештеном Предању древне Цркве, преиспитати старе и нове Римске "догмате": Филиокве и Папски примат и непогрешивост, као и њихове еклисиолошко–сотириолошке секвенце. Сигурни смо да би се убрзо показало да ће бити потребно размотрити и оне тачке некада заједничке нам вере у којима многима изгледа да се Рим формално слаже са Православљем, као што су: место и улога Духа Светога и нетварне благодати у Цркви, питање грех и спасења, схватање Евхаристије и Епископата, питање Еклисиологије и Светог Предања. За нас православне критеријум те провере јесте: "проповед Апостола и догмати Отаца и Сабора", како се каже у кондаку Службе Светим Оцима I Васељенског сабора.

 

Јеромонах (сада Епископ ЗХП) Атанасије

 (1970. г)