Сећање у потрази за рајем

 

Сваки   православни  Хришћанин,  макар  понекад,  премда  осећа  своју недостојност,  помисли: "Даће Бог, те ћу и ја, по љубави Његовој, бити узведен у  рај".  Они  православни  Хришћани  који  живе у  духу  Божијем,  нахрањени благодаћу, још за живота се удостојавају сусрета с рајем: Апостол Павле је био узнесен  до  трећег  неба; свети Андреј Јуродиви је у рају од самог Христа чуо три   речи   од   којих   му  се  срце,  рањено  нежношћу  Јагњетовом,  данима топило  као  восак; светом Серафиму Саровском се јавила Пресвета Богородица са светим Јованом Крститељем  и  светим  Јованом Богословом... Они који се нису удостојавали  таквих висина имали су, бар понекад, тренутке неизмерне радости, када су кроз покајни плач, осећали колико су мали и јадни и слаби, а колико је њихов  небески  отац  велик и моћан и благ и колико их неизмерно воли. И то је био  предокушај  раја  загрљаја са Оцем Небеским, после многих и многих година проведених   у  лутању блудних синова и кћери... То осећање баштинимо сви који смо у Христа крштени и одевени: осећање да нам овај свет није коначни дом, ма како  леп  и дивно саздан руком Божанске Тројице. Сви, "на рекама Вавилонским" плачемо за рајем, за небеским Јерусалимом, истинском отаџбином и очевином... Јер, тамо је наше, оно што мољац не једе и рђа не квари... И надамо се да ћемо срести  своје  миле  и драге, родбину и пријатеље, децу и унучад, добротворе и комшије  -  да  ћемо  их  срести у Христу, Најдражем, Најмилијем, Најрођенијем нашем, који  је  за  нас  људе  и за наше спасење на Голготи излио Крв Своју, призвавши читаво човечанство у свој крсни загрљај...

 

Зашто  потписник  ових  редова овако почиње свој муцави предговор за аутобиографску прозу "Туђинче"  хиландарског  монаха  Јована  (Радоичића), дугогодишњег  баштована  манастирског, чика Вите? Зато, драги читаоче, што је, док  исписује ове редове, њиховом потписнику на срцу тиха туга, и тиха радост, и нежност, и извесна збуњеност... И још много тога што се не да ухватити у речи,  као што се ни сребрна вода шумског потока не да зауставити са две мале људске  шаке...  А  кад  се  разгрну  наслаге  свих ових осећања, испод њих се открије сета. Сете нема без сећања, а најдубље, пак, наше сећање јесте сећање на  рај, које, као пламичак кандила, бди у нашим душама од часа кад нам се и душа  и  тело  зачињу у мајчиној утроби. Ми се сећамо раја иако наше душе нису предпостојале у њему: образ Божији по коме смо саздани је рајски; и Христос, Обновитељ  тог  образа, на то нас подсећа кад год се сретнемо са неком Лепотом (јер је Он, по псалмопевнику Давиду, "најлепши од синова људских", иза сваке лепоте у човеку и свету).

 

Зашто сам се сетио раја читајући књигу  "Туђинче"?

Зато  што  се сам рај увек најприсније доживљава као сусрет са Небеском Србијом,  Србијом  оних Срба који су живели, као истински људи и хришћани, у другим  и  другачијим  временима, временима блиским вечности... Много пута сам говорио себи: Господе, ја знам да нећу у онај "део" раја у коме је свети Павле и  свети Никола, свети Сава и свети кнез Лазар, ја нисам достојан тога... Али, кад  бих  се  удостојио  оног раја у коме су србски младићи и девојке какви су били некад, чедни као пролећни предео; младићи и девојке, моји преци, који ме гледају са крајпуташа као са фресака и икона; младићи и девојке тако чедни да у колу нису играли држећи се за руке, него за марамице, и тако играли; Господе, да ми је да се у рају нагледам србских домаћина, поштених и вредних радника - кућаника, који ништа нису почињали пре него што се прекрсте и кажу: "Боже, помози!" и који, кад во стане у њиви од умора, вукући плуг, нису тукли животињу, него је помиловали и рекли: "Ајде, брале!" Да ми је да се нагледам тих домаћина који су у ратовима, бранећи родну груду, били јунаци у борби, и људи према туђој нејачи и заробљеницима... Да ми је да видим оне дивне мајке, родне као србска земља у јесен и чедне као тек испрошена невеста, које су на својим плећима носиле кућу и окућницу док су домаћини ратовали, васпитавале и подизале децу, храниле просјаке и прале ноге путницима - намерницима... Да ми је да се нагледам оних деда и нана чије су чворновате, старачким жилама испресецане руке, биле достојне целивања због свега што су створиле и због милостиње коју су пружиле и због Сунца које је у њима нашло свој дом... Књига за коју пишем предговор на све ме то подсетила, и свему томе ме вратила... Ја сада пишем, и сећам се онога што нисам видео, ни доживео - сећам се са чика Витом, и са мојим покојним дедом Радомиром, који ми је много тога причао, а (по духу) све је било исто као код чика Вите... И за мене су та сећања предокушај раја, Небеске Србије, Христове Србије, која постоји, као што постоји и Небеска Русија, Небеска Јелада, Небеска Грузија, Румунија, Бугарска, небеско човечанство - "безбројан народ од сваког језика, колена и племена"(Отк.7,9).

 

Књига чика Вите је писана рукама нешколованог, али образованог човека. Јер, образован је онај који има образа, услед чега се увек говорило: "Све за образ, образ ни за шта". То је непомрачени образ Божији у човеку без кога човек постаје звер, и гори од звери. Ми, на несрећу, живимо у доба школованих безобразника, а, како је говорио отац Јустин, "интелигенција без љубави - готов ђаво."

 

Ко је образовао чика Виту?

Његова дивна нана и његова добра мајка, којих се он сећа са највећом захвалношћу; али и остали чланови породице; али и његови добри господари, код којих је "пекао занат"; али и многи добри људи, које је на свом животном путу срео (чика Вита као да не види зле људе - он види само немарне, лење, аљкаве, а зли људи као да и не постоје)... И такав, образовани човек, нуди нам књигу својих сећања, потомства ради, онако како су књиге писали Срби пре њега (од Герасима Зелића и проте Матеје до данас)...

 

У књизи "Туђинче" снажно памћење чика Вите пред нас износи многе, и лепе слике из прошлости једног краја Србије које више нема: Србије верујућих, марљивих, поштених људи, без којих је око нас настала пустош и туђина. Он нам, прво, нуди лик своје нане - лик који се, полако, преображава у икону србске жене. Видимо је како лети од куће до штале, од њиве до ливаде, дочекује, испраћа, саветује, довија се у рату, спасава кућу, увећава имовину у најтежим условима, и увек задовољна, насмејана, нежна према унучићима (а какве би нане могле бити?). Преко њених прича деци, сазнајемо како се удала, и каква је била пре удаје; као и свака србска девојка "нити луда, нити одвише мудра, (нити вила да збија облаке), већ девојка да гледа преда се" ("У Милице дуге трепавице"), лепа у својој стидљивости и послушна десна рука свом супругу. Она, са потпуним предавањем вољи Божијој, рађа децу и не ропће кад их Господ узима; она рано остаје удовица, и постаје права "мушка глава". Ту су и чудесни описи хришћанских празника у србској кући, кад се "мирис тамјана меша, с мирисима јела што ври у кухињи", и када се спремају колачићи за волове, ораче, сељачко благо, за путнике, за гладне, за болеснике, за заробљене и ратнике, за плодну мајску кишу, за здравље у кући и мир Божији; ништа није изостављено из ове предбожићне проскомидије, у којој се осећа сва дубинска побожност србске куће.

 

У оно време, у душу малог Вите неизбрисиво су се утиснуле речи чика Раје Радосављевића: "Децо, кад је слога, лако је борити се и са јачим, тешко је кад је неслога и нико никога не слуша". То је било време кад је србски народ био са "мудрим Пашићем, са старим чика Пером и његовим синовима Александром и Ђорђем и кад је просто немогуће било да си кукавица.

 

У књизи има доста занимљиве етнографске и етноисторијске грађе - како се живело, како се радило, шта се јело и пило, како су се људи забављали, како млади загледали једно у друго, како се прстеновало и венчавало. Нарочито је описан складан живот последњих сеоских задруга у грочанском крају; из описа чика Вите се заиста види колико је у праву Владика Николај кад каже да су наше задруге биле као манастири - с две мање разлике; наиме, у задругама је молитва била краћа због више рада у пољу и око стоке, и рађала су се деца. Али благообразност и поредак задружног живота су очито потицали из надахнића Црквом и њеним манастрима, што је Србима у аманет оставио свети Сава. Диван је лик сеоског попа Михаила, кога сав народ уважава због озбиљности и побожног живота; диван је опис братимљења малог Вите са једном девојком у цркви, и како његови укућани девојку и мајку њену примају са нежношћу, као да су стари рођаци... И наравно, дечје игре, дечји несташлуци, дечја халапљивост (као у "пловчади", омиљено чика Витино поређење) - та халапљивост не само за храном, него и за светом, који сав треба окусити, и уверити се колико је леп под небцем (небце = мало небо у устима).

 

И касније, кад из свог драгог села дечак одлази на занат, њему се дешавају ствари лепе и лако памтљиве, а 88-годишњи чика Вита нам их сада прича као да су се јуче десиле (сећање, по мом дубоком уверењу, има везе са вечношћу; ако ни по чему другом, а оно по томе што од догађаја из прошлости прави иконе, преображава факта у лепоту обасјану нежном светлошћу душе). Видимо добре газде Витине, и пролазимо с дечаком кроз болест; пратимо миран живот Грочана и њихову свакодневницу, у којој има безазлених испада, као оног са Цигом и "цветастим коњем", или са надметањем у пићу локалних бекрија. Пред нама се појављује вешто описана лоша биоскопска представа, у току које дечаци по први пут виде"покретне слике"... Међутим, у србском друштву између два рата се појављују сенке: неморалне жене из варијетеа међу сељане уносе немир; трговци, припадници младог покољења, хоће да зараде на галаму и варање; стари, поштени трговци пропадају; угледни чика Антоније на самрти признаје да је био убица... Партијске политичке поделе су све израженије, а дух саборности и задругарства ишчезава... На крају овог дела сећања, помиње се крвави Други светски рат, кад треба спасавати оно што се спасавати може; и чика Вита се у то спасавање укључује, онако како му савест налаже.

 

Монах Јован, који је књигу писао 1991., сматрајући себе недостојним монашког звања, сада има 88 (98 нап. пр.) година, а потписник ових редова је преко шест десетлећа млађи од њега. Монах Јован је рођен кад су Срби рађали по десеторо деце, а ја сам рођен кад се роди по једно - двоје; монах Јован је рођен кад су Срби волели децу, а ја сам рођен кад у Србији има 150000 абортуса годишње; монах Јован је рођен и растао међу људима верујућим, а ја сам растао, углавном, међу атеистима; монах Јован је од малена учио да ради, а моји вршњаци и ја смо од малена учили да са што мање рада зарадимо што више; монах Јован је растао међу душевно и телесно здравим људима, а данас у Србији има око 50000 наркомана; државом монаха Јована управљали су благоверни краљеви Петар и Александар, потомци Карађорђеви - данас су на власти бескореновићи и људи из нигдине; монах Јован је, као домаћин, веровао да се сваки Србин мора старати за своју отаџбину и државу - данашњи Срби често кажу: "Нека влада и Смајо Циганин, само да мени буде добро..." Монах Јован је почињао у доба кад се знало да је Бог - Домаћин у васиони, краљ у држави, а отац у породици; данас Бога у људским срцима нема (има жеље за богатством и пролазним личним уживањима); краља су замениле марионете "светске закулисе" (Иљин), а породица лишена оца - ауторитета, је постала ортаклук који се лако склапа и још лакше распада. За поколење коме припадам, без завичаја (пре свега - битијног, онтолошког Дома небеског), обескорењено, ван Пута и Истине, понајише важе стихови руског песника Блока:

 

 

Рођени у доба најмртвије,

путеве своје не памте ништа,

ми, деца страшних дана Русије,

зар заборавити можемо ишта?

 

 

Па ипак, има нешто што повезује монаха Јована и људе мог поколења који су дошли себи, то јест Цркви својих отаца: то је управо свест о неопходности живота који треба да се одвија пред Лицем Божијем, и по непоткупљивим законима савести. Ми, млађи, знамо да је Небеска Србија, као и Христос, камен-крајеугаоник, без које нема изградње куће земаљске Србије; и, по речима Спасовим, ко на тај камен падне, разбиће се, а на кога он падне сатрће га, па био тај политичар, књижевник, академик, теолог, филозоф, ма ко и ма шта он био. Зато млади Срби - хришћани желе да обнове своју отаџбину по вољи небескога Оца. Они живе у време разулареног сатанизма, и није сигурно да ће у том подухвату успети. Међутим, они морају да сведоче, црпећи снагу, између осталог, и из оваквих списа, какав је "Туђинче", списа који их уче личном и друштвеном поштењу и марљивости која је једини лек против страшне болести, од Владике Николаја дефинисане као "омладински песимизам". Оно што младе на њиховом путу надахњује то је, свакако, и жеља за сусретом са својим светим и честитим прецима у Царству Божијем - да они од нас не окрену лице са срамом, него да нас приме са радошћу, препознајући у нама своје потомке. И тако се нит, коју су безбожници 50 година кидали у Србији, нит која од чика Витиних времена води до данас, наставља упркос свему. Наравно, није све у прошлости било икона, али све је стремило икони; на нама је да своју стварност, помоћу Божијом, опет ка икони усмеримо; дно на коме смо не може се напустити пузањем по плићацима и барама политичко-идеолошких басни о победи путем социјалних реформи, него орловским летењем у висине Духа, преображајем личности и друштва у складу са Христовим заповестима. Док се не обнови србски образ, ништа се неће обновити.

 

 

            ******************************

 

Кроз прозор хиландарске келије у којој пићем ове редове види се чудесни храм Ваведења Пресвете Богородице, задужбина светог краља Милутина и светог цара Лазара; виде се два у небо устремљена, чемпреса; фијала из XVIII века; чује се пој светогорских птица, за један сат почеће пој хиландарских монаха - вечерњи излазак пред лице Христово у богослужењу. Овде, под покровом Мајке Божије, чија је Света Гора градина, монах Јован чека позив у Небеску Србију, и даље сматрајући себе недостојним монашког чина. Док чека тај позив, он је градинар (баштован) манастирски, његова сећања настављају да се изливају на хартију, за будућа поколења, ако умедну да читају. Помолимо се за њега да га Господ благослови у овом животу, прими га у онај други, небески, кад за то дође час. Осећање сете с почетка овог преговора у срцу аутора се полако преображава у осећање потребе да се дела, упркос свему, и да се земаљска Србија, по завету светих оснивача Хиландара, Симеона и Саве, поново уподоби Небеској. А то, добри читаоче, зависи и од тебе, и од мене, и од свачијег труда. Зато, прионимо на молитву и на посао, па ће све запарложене њиве наше данашњице, посејане семеном Еванђеља донети многоплодне класове вечног и непроазног Живота, вечне и непроазне Радости!

 

Амин, Боже дај!

На дан Сабора Светих Апостола, јула

1995. у србској царској лаври

Хиландару

В. Д.