Закаснели одговор

 

Ученици старијих разреда гимназије нису могли да објасне онима млађим, из првог и другог разреда, да је математичар из њихових прича (назван Даркер, због косе и браде, а нарочито строгости, којом их је у црно завијао), и благи, као деда-Мраз бео папа-До (Добрица), исти професор.

 Између Даркера и папа-Доа прошла је само једна година.

 Изгледало је да пролеће те године ни по чему неће бити другачије од прошлих. А било је.

 Небом свеци нису војевали, и прилике различне метали. Но, земаљске прилике су слутиле на зло.

 Завршила се школска година. Јунска генерација је отишла на одслужење војног рока. Већ у августу су почели да стижу позиви и онима који су војску одавно одслужили. И Даркеру.

 У равници, крај велике реке, схватио је да је живот једачина са безброј непознатих. Није се више питао да ли се све то заиста догађа и да ли је то могуће. Ишао је у извиђања, научио да је најважније преживети и вратити се, и још је неке ствари учио поново. Раније научено, овде није вредело ништа.

 Кад је остао сам са рањеним војником, бившим ђаком, пробијао се кроз шуму, носећи га. Пред залазак сунца опет је почело да прашти. Парче гранате га је закачило, али и Милана, сада опако. Вукао га је све док бол није надјачао и вољу и жељу. Снаге му је давно понестало. Сместио се испод дрвета, а Милана је, најбоље што је умео, наслонио на своју здраву ногу.

Гледао је како наочиглед гасне. Ништа више није могао да уради. Милан га је замолио да му нешто прича.

 Причао је најлепше приче из њиховог града, и о школи и девојкама. Као да ће магија речи спречити коб која се надвијала.

У смирај дана, већ замагљених очију, Милан је прошапутао:Профо, ја морам нешто да те питам”.

 Питај.

 Никад нисам радио оне ствари, је ли лепо волети жену?

 Лепо је, много је лепо, понављао је, и кад дечак одговор више није могао да чује.

 Стани извештач, који је прошао сва ратишта, касније је причао да такав призор, као из античке трагедије, нигде није видео. Идући за једном јединицом, на ивици шуме, наишли су на младог, потпуно седог човека, тешко рањеног. У наручју је држао мртвог војника, скоро дечака, и плачући певао. Тражио је да му преведу речи песме.

 Превод је гласио: Мој Милане, јабуко са гране...